Dr. Radoslav Radak – specijalista za lečenje unutrašnjih organa

Lečenje zapaljenja žučne kese u Vrnjačkoj Banji

Oboljenje žuči, to je jedan opšti naziv oboljenja sistema jetre. Nije cilj ovog razlaganja kategorisanje i opisivanje celog niza ovih oboljenja, nego u najširim potezima izložiti najčešće žučno oboljenje koje mi u Vrnjačkoj Banji lečimo, a to je zapaljenje žučnog mehura (žučne kese) i njegovo lečenje sa ovom mineralnom vodom.

Pre nego što bih otpočeo sa razlaganjem lečenja, bar u nekoliko poteza da opišem glavne karakteristike te bolesti. Zapaljenje žučne kese najčešće nastaje posledicom infekcije. Putem krvotoka ili limfnim, bakterije dolaze u cirkulaciju, i pošto žuč koja je u žučnoj kesi, predstavlja odličnu nodlogu za plođenje i razviće tih bakterija, to je ovim vrlo razumljivo, da je taj organ lako izložen raznim infekcijama. Tako nastaje jedno dugotrajno i neprijatno obolenje, zapalenje žučne kese. Drugi uzrok postanka te bolesti su porođaji i pobačaji. Ali ne treba zaboraviti ni urođenu sklonost za ta oboljenja, nasleđeno od predaka, koji su od te bolesti bolovali. Šire razlaganje postanka i opisivanja te bolesti bi nas vrlo daleko odvelo, te da pređemo sada na neke zablude u vezi sa ovim obolenjem, koje su u narodu duboko ukorenjene. Kada bolesnik govori o obolenju ili napadu žuči, uvek veruje, da je žučni kamen po sredi. Baš to je ta velika zabluda, jer bolovi oko žuči ne moraju imati nikakve veze sa kamenom, tako da i pored najtežeg žučnog napada, žučna kesa može da bude bez kamena ili peska, a i obratno, žučna kesa može da bude čak prepuna sa kamenjem, a ipak ne mora dolaziti ni do kakvih poteškoća. Do kraja života takve osobe mogu nositi punu kesu sa kamenjem, bez i da znaju.

Šta je dakle bol kod oboljenja žuči? Treba zapamtiti samo jedno, da svaki bol oko žuči je prouzrokovan samo od zapalenja žučnog mehura, bilo u njemu kamena ili ne. Iz ovoga postaje dakle jasno, da tek ako se pored kamena u žučnom mehuru pridruži i zapalenje žučnog mehura, tek tada nastaju poteškoće, odnosno bolovi, koji su svakom žučnom bolesniku dobro poznati.

Posleovog kratkog upoznavanja sa postankom te bolesti, mislim, da bi korisno bilo poslužiti još sa jednim savetom. Naime, danas je već sveopšte poznato, da svaki žučni bolesnik treba da se hrani kuvano na zejtinu, takvi bolesnici ponajčešće uzimaju zejtin i na prazan želudac. Piju ga dakle kao lek. Sve je to vrlo opravdano i korisno, međutim treba znati i to, da zejtin u izvesnim momentima može biti čak i štetan. To je jedna činjenica za koju pak opet malo njih znaju. Objašnjenje leži u ovome. Zejtin, naročito kada se u čistom obliku pije, ili sa hranom pomešan unosi, izolazeći iz želudca u tanko crevo, pored ostalog, vrši nadražaj na življe lučenje žuči, i izaziva češće grčenje žučne kese. U crevo izlučena količina žuči se posle upotrebe zejtina znatno poveća, a ovim se od samog nameće, da je zejtin vrlo koristan lek za čišćenje i ispiranje žučnih kanala i žučnog mehura, te kada su prilike oko žučnog mehura smirene, kada je žučni bolesnik bez poteškoća, to čišćenje kanala i žučnog mehura svakako je od velike koristi, ali za vreme bolova ili napada pak, gde nam je zadatak da prenadraženu žučnu kesu ostavimo na miru, svako dražanje i izazivanje žučne kese može da pravi manje ili veće poteškoće, te prema tome, za vreme tih poteškoća treba izbegavati uzimanje zejtina ma u kom obliku. Ovo važi i za Karlsbadsku so. Kao što znamo, da svaki žučni bolesnik, skoro bez izuzetka, bilo zbog rđave stolice ili zbog lečenja žuči, uzima povremeno ili redovno Karlsbadsku so. Dejstvo Karlsbadske soli je, da pored svog poznatog purgativnog dejstva izaziva i jače lučenje žuči, dovodi isto do jačeg grčenja žučne kese, te je ovim takođe razumljivo, da u poteškoćama ili napadu treba se kloniti i uzimanja Karlsbadske soli. Opet jedna manje poznata, ali važna istina.
Na prvi pogled ovo su skoro dva beznačajna saveta, ali smatram da su ipak vrlo korisna, jer žučni bolesnici ako se pridržavajući se tih malenih saveta, mogu sebi da uštede puno neprijatnosti.

lecenje-lekovitom-vrnjackom-vodom

Čaša sa lekovitom Vrnjačkom vodom

Prelaženjem sada na lečenje obolele žučne kese sa Vrnjačkom vodom, dolazimo do najglavnijeg poglavlja ovog razlaganja. Stroga dijeta koju svaki žučni bolesnik drži, to je samo uslov da se stanje ne bi pogoršalo, ali nije dovoljan lek za otklanjanje bolesti. Te zato svi oni dolaze u Vrnjačku Banju da bi pomoću ove mineralne vode svoju bolesnu žuč izlečili. Lečenje je dosta dugotrajno i iziskuje pono strpljenja. Da odgovorim na jedno pitanje, koje gotovo svakog žučnog bolesnika dolazeći u Vrnjce mori a to je, koju vodu da pije?
Nekome je savetovana topla, nekom hladna, a ponajčešće obe vode. Dok se lekar opredeli koju će vodu davati. treba da se uveri o stanju i ostalih organa, na primer, kakvo je stanje želudca, pluća, bubrega, pritiska krvi itd. Svi ti eventualno oboleli organi ne moraju imati nikakve direktne veze sa obolenjem žuži, ali imaju tesnu vezu sa određivanjem mineralne vode, zato i nije jednostavan zadatak lečenje sa ovom našom Vrnjačkom vodom, jer lekar mora da bude načisto sa svim okolnostima u organizmu, pa tek da pristupi prepisivanju vode.
Sada već počinje biti donekle jasno, zašto dva žučna bolesnika mogu imati različite upute. Jer dok kod jednog, pored obolele žučne kese postoji na primer i oboljenje bubrega, a kod drugog žučnog bolesnika postoji i obolenje želudca ili nešto drugo, te zato i njihovi saveti u pogledu vode moraju biti različiti.

Jedan drugi primer: kod jednog žučnog bolesnika, vrlo često dolazi do žestokih napada i žučni mehur je na svaki uticaj vrlo osetljiv i reagira vrlo bolno, dok kod drugog žučnog bolesnika bolovi nisu baš tako izraziti, ali pored zapaljenog žučnog mehura postoji i zapalenje kanalčića u jetri, bilo sa temperaturom ili sa žuticom.

Vidi se, da bi nas ovo nabrajanje razno raznih slučajeva odvelo i suviše daleko, glavno je to, da skoro ni jedan žučni bolesnik nije medicinski istovetan sa drugim žučnim bolesnikom, te zato, kao što je već rečeno, njihovo lečenje ne može da prestavlja jednu istu šemu.

Naposletku, da vidimo kako deluje topla mineralna voda na obolelu žučnu kesu. Ispitivanjem, putem duodenalne sonde našao sam to da jedna i druga, topla i hladna kisela voda vrlo snažno deluju na ceo žučni sistem. Kada žučni bolesnik pije toplu vodu, u crevo izlučena količina žuči se nešto poveća. Ali najbitnije je to, da pod uticajem tople vode žučni mehur dolazi do jakog nadraženja i posledicom tih nadražaja snažnije se grči, te na taj način dolazi do češćeg i obilnijeg ispražnjivanja žuči iz žučnog mehura. Vrši se dakle jedno vrlo korisno ispiranje te inficirane žuči.

Druga važna osobina tople Vrnjačke vode je, da svojim aktivnim delovanjem na žučnu kesu izaziva još jače zapalenje već inače zapaljene žučne kese, vrši se još jedno jače nagomilavanje krvi u to zapaljeno tkivo (aktivna hiperemizacija), a to nagomilavanje krvi ima tu osobinu da zapaljenje i infekciju ugušuje. Vrši se dakle jedna dezinfekcija obolele žučne kese. Iz svega ovog može se izvući zaključak, da je topla voda jedan vrlo aktivan i dragocen lek, samo ne treba zaboraviti ni to, da topla voda svojim jakim nadražajem na žučnu kesu izaziva manje ili veće poteškoće, reakcije, kako mi to u Vrnjcima nazivamo. Te ako postoji jedna već inače jaka preosetljivost žučne kese, ili sklonost ka jakim napadima, ili temperatura kao izraz zapalenja u žučnim kanalima, to se od samog nameće, da kod tih slučajeva, svako draženje žučnog mehura može da bude rizično, te upotrebu tople vode treba izbegavati.

Ali ako ta preosetljivost nije tako izražena, ako ne postoji nikakva smetnja u smislu malo čas navedenom, tu je upotreba tople vode od najveće koristi, jer šteta bi bilo ne iskoristiti to blagotvorno delovanje tople vode, i ako pijenje biva propraćeno sa izvesnim poteškoćama-reakcijama.

Da vidimo sada delovanje hladne Vrnjačke kisele vode na obolelu žučnu kesu. Videli smo to, da posle upotrebe hladne kisele vode količina izlučene žuči je veća nego obično, i upoređenjem sa toplom vodom pokazalo se, da hladna kisela voda obilnije luči žuč od tople, dok grčenje žučne kese nije toliko izrazito kao posle tople vode, razlika je dakle očigledna, da hladna kisela voda deluje pretežno na jetru, a topla više na žučni mehur. Te ovim biva jasno, da se topla i hladna kisela voda idealno dopunjuju i prema slučaju i stanju bolesti, opredelićemo se bilo za toplu bilo za hladnu, a kao što je najćešće slučaj i potreba, davaćemo jednu i drugu vodu.

Naposletku još jedan važan savet. U većini slučajeva žučni bolesnici kiselu vodu smatraju kao astalsku vodu, te prema tome piju je bezmere. U našem slučaju, dakle kod zapaljenja žučnog mehura, preterana upotreba hladne kisele vode može biti štetna iz tih razloga, da nagomilavanje velike količine hladne tekućine u želudcu, može da izazove jače grčenje žučne kese, te da ovim dođe čak i do neželjenih napada. Uostalom, svakom žučnom bolesniku je dobro poznato, da prilikom njihovih poteškoća najbolje im prija topla obloga oko žuči, dakle, toplota olabavljuje grč oko žuči, te ovim se od samog nameće, da ne treba preterati upotrebom veće količine hladne kisele vode rashlađivajući žučnu kesu. Treba je dakle piti umereno, češće, a u manjim količinama.

Postupe li žučni bolesnici u svemu tako, to se mogu nadati da će rezultat lečenja u Vrnjačkoj Banji biti vrlo dobar i da ćemo te bolesnike posle ponovnog susreta u banji videti puno veselije i zadovoljnije.