Dr.Milovan Petković

Kaptaža Vrnjačkih mineralnih voda.

Topli izvori.

U novom banjskom kupatilu a u hodniku ispred Tehničkog Odeljka banjske uprave nalazi se stakleni ormančić, u kome leži jedna karbonizirana greda sa natpisom: „Greda iz stare Rimske kaptaže“. Zaista je ta greda otkopana prilikom otkrića tako zvanog „Rimskog izvora“, u kome je nađeno oko pet stotina metalnih Rimskih novčića iz raznih vremena Rimske vladavine. I, ako bi sudeći samo po tome, što je ta greda nađena baš tu, bilo tačno da je ta greda zaista iz neke Rimske kaptaže — to bi bili najstariji podatci o kaptaži Vrnjačke mineralne vode.

rimski-izvor

Sadasnji izgled rimskog izvora u Vrnjackoj Banji

Iz vremena naše srednjevekovne istorije, za vladavine Nemanjića, pa ni za vreme Turske vladavine nemamo nikakvih podataka o kakvim kaptažnim radovima na ovim našim mineralnim izvorima. Naprotiv, po proterivanju Turaka 1832. god. iz ovih krajeva ovdašnji seljaci su zatrpali izvore tople mineralne vode. To su uradili stoga, što su morali za vreme Turaka izmećariti Turcima, koji su u banju dolazili. Pored besplatne ishrane neželjenih gostiju i njihovih konja, morali su raskopavati mesto, gde voda izvire i tako im stvarati neku vrstu bazena za kupanje, i svojim čergama ograđivati. U svojoj prostoti bojali su se da i novim gospodarima — makar to bili i Srpski — ne moraju isto tako kulučiti.

Razume se, da se jedna mineralna voda, koja je tu izvirala, ko zna koliko hiljada godina, nije mogla takvim jednim poduhvatom„zatrpati“ bez kakvih većih tekstanskih poremećaja. U to vreme ona je pored Vrnjačke rečice izvirala u nanosu i stvarala baru, koja je u reku oticala i seljaci su je zvali „kisela baruština“. Tako je ona izgledala u drugoj polovini XIX veka, kada se kao lekovita počela upotrebljavati. Meni je 1927 godine jedan preko osamdeset godina stari sveštenik, pratilac tadanjeg vladike Žičkog, ispričao, kako se on kao mlad sveštenik u to prvo vreme lečio u banji: voda je onda, veli on, ključala iz zemlje u vidu brojnih pramenčića i mehurića u baru od tople mineralne vode. Puta u to vreme nije bilo, te se od glavnog Karanovačkog druma išlo za banju peške jednom stazom pored reke. Kad sam stigao, dočeka me jedan bos seljak sa motikom na ramenu i upita : dali ću da se kupam? Videći moju zabunu, reče da se i ostali kupaju i da će im on odmah spremiti za kupanje. Zagazi u onu vruću baru, zakopa u onom blatu jednu rupu i to mi je bila „kada“, u kojoj sam se okupao. Naravno svukao sam se u trnjaku.

Prvi je počeo propagirati Vrnjačku mineralnu vodu tadašnji Vrnjački sveštenik pok. Hadži — Jefta Popović, pošto je 1857 godine utvrdio lekovitost njenu na jednom svom sipljivom konju. On je docnije namestio i lupnju za piće te vode. To je valjda i prvi „kaptažni“ rad Vrnjačke minealne vode. Naravno da je bujna, neregulisana Vrnjačka rečica menjajući povremeno svoje korito, često ugrožavala tu „kaptažu“. Sem toga, tako primitivno, u rečnom nanosu uhvaćena voda morala se mešati sa običnom slatkom vodom.

Otuda profesor Pančić 1869 godine u svojoj raspravi „Kopaonik i njegovo podgorje“ navodi : „Temperatura te vode je 27°; no kad su neki građani i činovnici iz Kruševca, Karanovca i Trstenika sklopili društvo da Vrnjačku vodu podignu, i dobrovoljnim prilozima raskopali izvor, pokazalo se da voda iz kamena izvire i to mnogo jače, a da je i toplija od 36° C. Istovremeno je na samom izvoru iz dobrovoljnih priloga napravljeno kupatilo od dasaka, a pored njega opet i stublina za piće vode.

Interesantno je, da dr. Feman iz Trstenika iste godine (1869) u svome izveštaju Ministarstvu Unutrašnjih Dela kaže: „Kad se vreme menja, tad se oko podne radi poviše gušika i radi neizvetrene sumporne kiseline u kupatilu temperatura podiže i disanju smeta“. Izgleda da je još tada uočeno ono, što je docnije — a naročito poslednjih godina — sistematskim promatranjima utvrđeno: da količina vode i gasova u njoj donekle stoje u vezi sa barometarskim pritiskom i vodenim padavinama. U ostalom, uvek se osećao na izvoru, kad jače, kad slabije, miris na sumporvodonik pri oblačnom i kišnom vremenu.

Pri svem tom, što se utvrdilo da voda iz kamena izvire, njena kaptaža je bila još uvek takva, da se ona mešala sa slatkom vodom. Otuda Ministar Unutrašnih Dela 1871 godine traži od ministra građevina da se mineralna voda od slatke odvoji, da bi se mogla podvrgnuti analizi. Odmah iduće godine inžinjer Sjenicki predlaže: da se Vrnjačka rečica prvo reguliše, te da se veza kupatila s potočnom vodom preseče, da se otvaranje kiselih voda ne otpočne pre regulacije reke a zatim i bušenje preduzme. I vlada 1874 godine zbog toga pitanja pozove stručnjaka Vilhelma Žigmundija, koji podnosi izveštaj, gde kaže: „Glavni izvor je upravo u kupatilu u drvo uhvaćen, a neposredno do kupatila daskama patosanog, između kojih izlazi znatna količina ugljeno-kiselog gasa, da ima stublina, u kojoj je vruća voda iste temperature 28.8 C. Prema tim izvorima nalaze se ispod drvenog krova dva izvora, čija je voda 18.8 C. No sem toga, pored pokazanih izvora i duž gorskog potoka koji kroz banju teče, a isto tako i pored Lipovačke reke ima bezbroj izvora i izvorčića, iz kojih ugljena kiselina izlazi, ali im je temperatura mala, što se mešaju s potočkom vodom. Ta terma može najudesnije da se fiksira bušenjem, koje bi se sproću sadašnjeg kupatila do samog stenasto podižućeg se Dijasa izvršiti moglo. Termalna voda, što se očekuje, imaće ne samo mnogo više ugljene kiseline, nego i veću temperaturu“.

Odmah iduće godine nastupio je Srpsko – Turski rat, te je to pitanje ostalo za bolja vremena. I izvori su — razumljivo — morali biti zanemareni. Otuda dr. Ilija Jovanović 1883 godine u svom izveštaju predlaže: da se hladna kisela voda uredi, a i da se vrelo vruće vode opravi, jer će ga reka zatrpati. I zaista, kako se topla voda počela hladiti, iste godine po predlogu jedne komisije porušen je stari drveni bazen i nađeno da je uzrok opadanju temperature jedan mlaz rečne vode. Predlažu da se bazen cementira, što je i učinjeno.

Inžinjer Franja Winter 1890. godine u svom izveštaju između ostalog predlaže bušenje više i niže ondašnjeg kupatila. Kaže da je bušenjem (?!) našao toplu mineralnu vodu 29.5° C i da će se tu podići novi paviljon.

Tim povodom iduće godine je obrazovana komisija (Winter, Dimitrijević, Hrnjiček i Svetolik Radovanović) i ona radi kaptaže dosta mineralne vode predlaže bušenje i da se hladno mineralno kupatilo poruši i zatrpa, da se nabavi sve, što treba, za novo podignute česme u paviljonu, koje daju 74 litara u sekundi (?!) i za jedan stepen su toplije od one vode u kupatilu. Iste godine obrazovana je druga komisija (Smreker, Nikola Stamenković i dr. Milan Radovanović), koja nalazi: da su otpočeti radovi u banji bili pogrešni. U Paviljonu, koji se tada gradio, iskopan je bio radi oticanja vode jedan rov. Usled ovoga nivo se vode u bazenu spustio. Naređeno je da se rov odmah popuni. Isto tako pogrešno je rađeno i u reci spuštanjem rečnog korita, kao i rušenje hladnog kupatila. Oni su mišljenja: da ne bi radove u banji tako olako preduzimali,jer se može i ova voda, koja je za sada dovoljna, izgubiti.

Inžinjer Winter izveštava 1892 godine da je paviljon gotov i da je u novo podignutom paviljonu temperatura vode 28.5 C. Predlaže da se obala rečna ozida.

Ministarstvo Unutrašnjih dela obrazuje 1896 godine komisiju (Nikola Stamenković, Toša Selesković, dr. Svetolik Radovanović, dr. P. Popović, dr. Pavle Jeftić i inžinjer Balta), koja podnosi izveštaj: da na dve lule u novom paviljonu ima osamnaest litara za minut, temperatura vode u kupatilu 35.5 C, u paviljonu 35.95 C , izvor hladne kisele vode 15.8° C. Sem toga našli su da je izvor na imanju Mihaila Matića, uzvodno 1500 metara, mineralan sa temperaturom 14.2 C, kao i u „Slatini“ na imanju Vlade Draškovića sa temperaturom 12.5 C. Nalaze da vode za kupanje nema dovoljno i predlažu bušenje, u krugu dvesta metara iznad i ispod kupatila, pošto reon izvora zahvata prostor između obe ćuprije više i niže paviljona, jer se tu zimi sneg ne može da održi. Pojava kisele vode u „Slatini“ dolaziće usled kakvog pobočnog izdanka glavne žice. Česma u paviljonu da ostane za piće, da se dolina banje drenira i da se reka reguliše.

Dve godine docnije dr. Pavle Jevtić podnosi izveštaj da temperatura vode posle jakih kiša varira, a odmah iduće 1899. Godine profesor Stamenković otpočinje radove na bušenju.

Ta je sonda bila postavljena između ondašnjeg toplog kupatila i državne gostionice. Rezultat bezuspešan. Verovatno se nije išlo dovoljno duboko. Zaštitna cev od te sonde je ostala u zemlji i na nju se naišlo prilikom kopanja temelja za sadašnje kupatilo. Kako se nije mogla izvući, otsečen je njen otkopani deo, a zazidan ostatak u temelj kupatila.

Tako je pitanje kaptaže Vrnjačke mineralne vode ostalo i na dalje nerešeno.

Cilj svake dobre kaptaže mineralne vode je da se mineralnom izvoru osigura maksimum u količini vode, u temperaturi i u mineralizaciji, tojest da se izvor izoluje i osigura od mešanja sa vodama i izvorima drugoga porekla i drugog sastava. Zadatak dobre kaptaže je takođe da spreči hlađenje, gubljenje gasova i oksidaciono dejstvo vaduha. Tehnički to se postiže na više načina, a koji će se način izabrati, zavisi od prirode terena, njegovog geološkog sklopa i prirode same vode. Same tehničke metode, koje se primenjuju, kad i kada su minimalni podhvati, a kad i kada dalekosežni i vrlo komplikovani radovi..

Najprostiji način kaptaže je, ako je nanos plitak a mineralna voda izvire iz kamena, u tom slučaju se po otkopavanju nanosa vodonosna žica uhvati direktno iz kamena. Ali je to redak slučaj. Obično su mineralni izvori komplikovanije prirode. Retko da se mineralna voda na površini zemlje pojavljuje samo kao jedna vodonosna žica. Obično se ona još u dubini grana i izlazi na površinu u više većih ili manjih pramenova. U tom se slučaju veći pramenovi kaptiraju a manji pramenovi i pukotine u samoj steni ilovačom ili betonom zapuše. Obično se da jedno solidno betonsko, ređe od ilovače, opterećenje — sucharge — da voda ne bi ponovo probila. Taj način cu primenjivali još Rimljani.

Ali je često usled sklopa terena ili raštrkanosti vodenih izdanaka ili pukotina na velikom prostoru nemoguće sve ih pronaći, otkriti i zapušiti. U tom se slučaju mesto betona iskorišćuje slatka voda za zaptivanje i opterećenje — surcharge —sitnih izdanaka i pukotina. Naročito, ako u blizini teče kakva reka. Samo se pri tom mora voditi računa, da to opterećenje ne bude suviše veliko. Jer, ako bi pritisak površinski od te slatke vode bio veći od pritiska dubinskog, pod kojim dolazi iz pukotine mineralna voda, onda bi slatka voda zalazila duboko u pukotinu, mešala se sa mineralnom vodom i tako pomešana izlazila na kaptažni izvor. Kaptirani izvor bi davao dosta vode, ali kvalitativno slabije, to jest sa manje gasova, manjom temperaturom i manje mineralnih sastojaka. Ako bi pak na protiv vodeni stub slatke vode, koji vrši opterećenje, bio suviše mali i usled toga njegov pritisak na pukotinu znatno manji od pritiska, pod kojim kroz pukotinu navire mineralna voda, onda bi ona i izlazila kroz tu pukotinu. Pukotine u tom slučaju nebi bile zaptivene i kaptirani izvor bi bio slabiji u pogledu količine vode, dok bi mineralizacija i temperatura bile dobre. Najidealnije je, kad su ta dva pritiska površinski i dubinski uravnotežena. U tom se slučaju dobije maksimum kvalitativno i kvantitativno.

Ipak se najčešće mora pribeći bušenju. Ređe sonda može biti horizontalna u vidu tunela kroz breg. To je slučaj kad se pretpostavlja da će se kopanjem tunela naići na vodonosnu žicu, koja ide uspravno.

No najčešće je sonda vertikalna i ona može ići i do 800 metara u dubinu, kad postoje specijalni razlozi za hvatanje vode u što većoj dubini. A to su obično želja za što većom temperaturom i osiguranje od mešanja sa običnom vodom. Sonda se postavlja na mestu, gde geološki nalaz daje nade da će se naići na dovoljnoj dubini na glavnu žicu, pre nego što se ona razgranala na više sporednih. U tom slučaju sva voda, koja bi inače tekla kroz te manje izdanke, mora usled manjega otpora teći kroz sondu, a sitni, sporedni izdanci presuše.

Da bi se izabrao najpogodniji način za kaptažu jednog mineralnog izvora, neophodno je dobro poznavanje geološkog sklopa terena bližeg i daljeg. Ja nisam ovde izneo i geološka razlaganja stručnjaka i komisija gore navedenih. Ona su prilično oprečna. To se uostalom vidi i iz predloga, na koji način da se naša voda kaptira. Dok jedni predlažu bušenje, drugi nalaze „da ne bi trebalo radove u banji preduzimati tako olako, jep se može i ova voda izgubiti“. Jedni produbljuju rečno korito, drugi misle da je to pogrešno,
Jedni predlažu dreniranje banjske doline itd. uglavnom vidimo da se bore dva mišljenja: radikalno — za bušenje i konzervativno — noli me tangere. Ovo poslednje izgleda da je ojačano bezuspešnim sondažnim radovima iz 1899. godine.

Iz godine u godinu broj banjskih posetilaca je rastao, te je tako pitanje kaptaže bilo stalno na dnevnom redu. Stoga je 1905. godine opet pozvan stranac stručnjak Dr. J. Knet iz Karlsbada. Nije mi bio poznat njegov izveštaj, ali mi je — koliko se sećam — profesor pok. Dr. Vlada K. Petković govorio da je Knet predlagao kopanje tunela ispod Crkvenog Brda od toplih izvora u pravcu „Slatine“. On je pretpostavljao da postoji veza između toplih izvora i onih hladnih u „Slatini“. Svi znamo da u tom pravcu nije ništa rađeno. Knet je istovremeno samo prekaptirao topli izvor kod kupatila. Raspadnuti površni serpentin je dletom obio, došao do čvrste stene i u beton uhvatio izvor. Ali je još uvek voda suviše površno bila uhvaćena. To najbolje ilustruje incident, koji se desio 1910. godine inžinjeru Matiću prilikom polaganja odovodnih cevi ispred starog kupatila i izvora. Kopanjem rova za cevi drenirana je i terenska i mineralna voda, te su mu lule za piće mineralne vode presušile. On je odmah rov nabio smonicom i zatrpao i mineralna voda je na lule potekla nanovo.

Od toga vremena pa do poslednjih ratova kao i za vreme ratova nije ništa na kaptaži toplih izvora rađeno. Tek po ratu godine 1919—20 učinjen je od strane tadašnje banjske uprave jedan neuspeo pokušaj sa kopanjem bunara ispod puta, koji vodi od sanatorijuma „Sveti Đorđe“ ka vili „Topličanka“. Ne znam, kojim povodom uprava banjska je 1923. godine raskopala jednu dosta površnu serpentinsku stenu na jugozapadnoj strani kupatila, pokazalo se da iz pukotine u podnožju stene iz vire topla mineralna voda. I ako stoji u vezi sa izvorom toplog kupatila, ona je kaptirana, napravljen paviljon za piće vode.

izvor-u-vrnjackoj-banji

Nekadasnji izgled izvora lekovite vode u Vrnjackoj Banji

Odmah je otvoren zamašan kredit i obrazovana komisija (prof. Vlada Mitrović, prof. Dr Vlada K. Petković i prof. Ščerbakov), pod čijim rukovođenjem su produženi radovi.. Komisija se odlučila za otkrivanje terena. Skidan je nanos do same stene, praćene su pukotine i vodonosne žice veći izdanci su u steni kaptirani, a manji kao, pukotine, kroz koje je izlazila ugljena kiselina zatvarani betonom. Preko svega otkrivenog terena došao je sloj ilovače i betona kao opterećenje — surcharge. Tako su postali mnogi jači i slabiji izvori, ali su definitivno ostali: Rimski izvor izvor starog kupatila i izvori br. 26, 8 i 7, koji i danas postoje u podzemnoj galeriji, samo su suvi..
Interesantno je, da je prilikom otkopavanja izvora u starom „Kursalonu“ odnosno drvenom paviljonu podignutom 1892. godine, nađeno i izvađeno kaptažno tučano zvono, debljine deset milimetara čiji su zidovi, i ako tako debeli, bili potpuno mineralnom vodom razjedeni i progriženi. Sam način kaptaže toga izvora pomoću toga zvona bio je prilično naivan.

Kako se prilikom otkrivanja terena nije mogla pratiti i otkriti svaka i najmanja pukotinica kroz koju bi mogli izlaziti gasovi — a i prostor je bio i suviše veliki — to je komisija donela zaključak: da se podizanjem nivoa slatke, podzemne vode u reonu izvora dopune ti betonski radovi, i takvim vodenim opterećenjem zapuše te neotkrivene, nezabetonirane pukotine i siprimiraju eventualni „divlji“ izdanci mineralne vode. U stvari tu je izvršena kombinacija dva načina kaptaže. U tom cilju rešeno je da se nizvodno od linije izvora, na nepropustnom škriljcu napravi baražni zid, koji bi podigao nivo terenske vode, a u vezi sa tim nivoom da se odrede optimalne kote oticanja za svaki kaptirani izvor, kako bi se uspostavila ravnoteža pritisaka jedne i druge vode. Čak je zbog toga uveden kanalizacioni separacioni sistem u banji i prva mreža kanalizacionih cevi položena vrlo plitko, da se ne bi drenirala podzemna voda. Još u toku kaptažnih radova 1925. i 1926. god. napravljen je baražni zid na desnoj obali reke i ispod izvora, a docnije 1927-28 god. produžen i ispod reke i na njenoj levoj obali. Istovremeno je napravljen drenažni kanal od vile „Kosovo“, kroz park, do izvora, kojim se imala dovoditi voda u reon izvora.

Na žalost, kako se komisija bila razišla, optimalne kote uopšte nisu bile određene ni od te, ni od koje druge komisije, te ni kaptažni radovi iz toga vremena nisu prema predviđenom planu bili definitivno završeni.

Da li je to bio uzrok ili nešto drugo, tek mineralni izvori su opet počeli postupno da slabe. U početku su davali oko sedam do osam litara u sekundi, pa su u avgustu 1931. godine spali na ukupno 2.800 grama sekundnih.

To je već bilo dovoljno za uzbunu. 1932. godine obrazovana je komisija, u koju je pored naših stručnjaka pozvan i profesor Kampe iz Karlovih Vari. Komisija je predložila bušenje i to je usvojeno i dato na licitaciji u rad jednoj Nemačkoj firmi.
Prva sonda je postavljena između starog izvora br. 8 i novog kupatila. Počelo se sa prečiikom od 345 milimetara a završilo sa 145 milimetara. Išlo se u dubinu 150,35 metara, do desetog metra kroz površinski sloj od nanosa i aluvijuma, a odatle do tridesetog metra kroz sloj gline, odakle počinje dolomit i serpentin sa puno vodonosnih pukotina. Kad se zašlo u kristalasti škriljac, prestalo se sa bušenjem na sto pedeset metara. Kroz tu sondu dobila se znatna količina vode. U samom početku čak i 18 litara u sekundi, ali po stabilizaciji sonde se količina znatno smanjila.

Temperatura vode odgovarala je temperaturi starih izvora br. 8 i staroga kupatila.

Sonda II postavljena je na jugoistočnom uglu kupatila. Počelo se sa prečnikom 435 milimetara a završilo sa 175 milimetara. I tu se naišlo na istovetne geološke slojeve, samo na nešto većoj dubini, pošto je sonda postavljena nešto dalje na sever od sonde I. Samo se u početku pre glinastog sloja naišlo na jedan inklav dolomita. Prestalo se sa bušenjem na 250 metara. I ta je sonda dala u početku veliku količinu mineralne vode, koja se po stabilizaciji sonde znatno smanjila. Temperatura vode kao na sondi I u početku, ali se docnije počela smanjivati. Obe sonde su imale zadovoljavajuću količinu ugljene kiseline.

Sonda III postavljena je severno od kupatila za nekoliko metara, bliže reci i skoro u istoj osovini kao sonda I. Počelo se sa prečnikom 435 milimetara a završilo sa 175 milimetara. Do 96.5 metara išlo se kroz glince i laporce, a odatle do 155 metara kroz dolomit i serpentin, zašlo se u kristalaste škriljce i sonda se završila sa 156 metara. I ova sonda dala je mineralnu vodu, ali nije imala dovoljno potiska da se popne na površinu, te je napuštena kao praktično neupotrebljiva.

Sonda IV postavljena je južno ispred sredine kupatila i iznad linije starih izvora. Počelo se sa prečnikom od 203 milimetra a završilo sa 90. Odmah se naišlo na serpentin, a od 97. metra na serpentin izmešan sa škriljcem, dok se na 116. metru nije ušlo u škriljac. Prestalo se sa bušenjem na 122.80 metara. Praktično sonda nije dala rezultat, bila je suva.

Sonda V postavljena je severoistočno od kupatila, prema vili „Zrak“. Počelo se sa prečnikom 440 milimetara a završilo sa 165. Kao i kod sonde II naišlo se na istovetne slojeve. Dolomit sa serpentinom sa puno vodonosnih pukotina počeo je od 73.50 metara, pa se protezao sve do 224.80 metara prekinut na dva mesta tankim inklavama kristalastog škriljca. Na kompaktni sloj škriljca naišlo se tek na 225. metru, kao što je gore rečeno i sonda je završena na 300 metara„ Interesantno je da se i u tom škriljcu naišlo na slabije ali vodonosne žice.

Sonda V je davala u početku znatne količine vode, i do 20 sekundnih litara sa nešto većom temperaturom — 37.7 S. Po stabilizaciji količina vode se smanjila, ali je neko vreme bilo nedovoljno mehurića slobodne ugljene kiseline u vodi te sonde. To je sad popravljeno, a i temperatura je svedena na onu, koju su imale sonda I i II.

Izgledalo bi da su tim kaptažni radovi završeni. Ali tek sad nastaje najdelikatniji deo radova. Slatka voda, što god je širi prečnik cevi, kroz koju se vodi, lakše teče, jer ima manji otvor. Za gasne mineralne vode taj zakon ne vredi. U ovom slučaju, da bi se dobio maksimum kvalitativno i kvantitativno, potrebno je kroz sonde spustiti prema ovoj vodi otporne cevi određenoga, takozvanoga optimalnoga prečnika. Taj se prečnik ne da teorijski sračunati, već se mora probama ustanoviti. Ako bi se uzela cev uža od optimalne, dobila bi se kvalitativno dobra voda, pa čak i na nešto većoj visini, ali manje nego što ta sonda može da da. Spusti li se u sondu, da bi se mineralna voda izvela, cev optimalnoga preseka dobiće se kvalitativno dobra voda i maksimalna količina. Spusti li se još šira cev, voda će se osloboditi pritiska, gasovi će se iz vode osloboditi i sredinom vodenoga stuba izaći napolje a u cevi će ostati čista voda, sad specifično teža od mineralne i teško će se u cevi kretati naviše ili će čak i prestati da teče. Takva voda neće imati gasova odnosno ugljene kiseline. Ovde gasovi, tako reći, nose mineralnu vodu, samo se mešavina gasa i vode mora sačuvati. To je bio uzrok za incident na sondi I, kad je bila prestala da teče, a i na sondi V, kad se smanjila količina ugljene kiseline.

Izvesni koraci su već preduzeti, da se taj završni deo radova privede kraju. Želeti je samo da se uradi najbolje.

Hladni izvori u Vrnjačkoj Banji

Mnogi danjašnji posetioci, koji odlaze na hladne mineralne izvore „Snežnika“, koji su kaptirani posle rata, ili na „Slatinu“ kaptiranu pre godinu-dve dana, i ne slute da su izvori Vrnjačke hladne mineralne vode postojali još mnogo ranije i da se ona i onda — istina u mnogo manjoj meri upotrebljavala za piće i lečenje.
Iz izveštaja V. Žigmundija vidi se: da sem toplih izvora a pored njih i duž gorskog potoka, koji kroz banju teče a isto tako i pored Lipovačke reke ima bezbroj izvora i izvorčića, iz kojih izlazi ugljena kiselina, ali im je temperatura mala, što se mešaju s potočkom vodom. Ali u to vreme je obraćena pažnja samo na hladnu mineralnu vodu na levoj obali Vrnjačke reke, preko puta ondašnjih izvora tople mineralne vode.Dr. Ilija Jovanović u svom izveštaju 1883. godine predlaže da se hladna kisela voda uredi. I zaista to je i urađeno pa je čak i kupatilo sa hladnom mineralnom vodom bilo podignuto ispod izvora, To je kupatilo docnije porušeno a na izvoru je nameštena pumpa, odakle se dugo vremena pila hladna mineralna voda. Najzad je i pumpa zajedno sa izvorom uništena.

Za vreme rata 1917. godine u rečnom koritu, na mestu sadašnjih izvora „Snežnik“ pojavila se žica hladne mineralne vode. Mića Strugarević čija je kuća tu preko reke, namestio je te godine na tome mestu lupnju, koja je ostala tu sve do svršetka rata. Odmah po ratu taj izvor je kaptiran — istina dosta plitko — i dat mu je naziv „Snežnik I“ i „Snežnik II“. Prilikom regulacije reke otkriveni su bunari nazvani „Snežnik III“. Prošle godine ti su izvori prekaptirani, kojom je prilikom pronađen „Snežnik IV“.
Sem toga 1924-25 i 1926 godine iskopano je u eksplorativne svrhe više bunara u „Slatini“ i „Simićevom čairu“, od kojih je jedan pored staklare i kaptiran, ali se pokazalo da u vodi ima organskih materija, te je zatvoren.

Godine 1928. napravljen je izvestan broj sondi u „Slatini“, pored već postojećeg bunara kod „Terapije“ i svaka sonda je dala mineralnu vodu sa vrlo mnogo ugljene kiseline. Najzad je tu pretprošle godine kaptiran jedan izvor i uređen za piće. Voda mu je nešto hladnija od „Snežnika“ a ima skoro dva puta više ugljene kiseline, a nešto više i gvožđa. U dolini Lipovačke reke, na imanju Slavka Topličića, iskopan je 1937. godine bunar i nađena hladna mineralna voda još u rečnom nanosu sa 0.80 % ugljene kiseline. Šteta je što se nije došlo do čvrste podloge, već je rad prekinut. Prošle godine je otkrivena hladna mineralna voda na imanju Bate Jovanovića pored već postojećeg bunara. Svi ti bunara i izvori, izuzev „Snežnika“ daju manju količinu vode, ali je u svakom slučaju u interesu razvića banje da se svaki izvor kaptira i preda bolesnicima i lekarima na upotrebu.

Autor: Dr. Milovan Petković 1939.godine

Literatura:
Pavle Mutavdžić: O Banji Vrnjačkoj,
Dr.Đoka P.Jovanović: Vrnjačka Banja,
Maurice Perrin et Paul Mathieu : Les eaih minerales,
Heinrich Kionka : Untersuchung und Wertbestimmung von Mineralwasern und Mineralquellen.