Banje nekada brend Srbije, a sada?

vrujci-lekovito-blato

Banje Srbije

Priča o našim banjama kao turističkom proizvodu seže još na početak 19. veka, kada su vladari Srbije gradili svoja odmarališta u neposrednoj blizini mineralnih izvora, čiju su lekovitost potvrdile analize evropskih Instituta. Tamo gde idu kraljevi, voli da ide i narod, pa su se banje brzo urbanistički razvijale.
Nakon stotinak godina od prvih organizovanih poseta banjama, u prvoj polovini 20. veka, izdvajaju se banje koje napreduju brže od ostalih, toliko da imaju veću posećenost od ostalih mondenskih mesta u Kraljevini Jugoslaviji, kao što su Dubrovnik ili Rogaška Slatina. Većinu korisnika banjskih usluga činio je srednji sloj stanovništva, ali i oni sa dubljim džepom.

Boravilo se u banjama najmanje 21 dan, kako je tadašnja balneologija propisivala, ali nije mali broj onih koji su ostajali i duže od mesec dana. I današnja balneologija preporučuje isto vreme korišćenja prirodnog lekovitog faktora, ali… Srazmerno veliki broj posetilaca u odnosu na smeštajne kapacitete, doprinosi gradnji novih hotela uvek u blizini izvora, jer zbog njih se u banju i dolazi. Bilo je, tada, u modi ići u banju, da vidiš i da budeš viđen.
Onda, nakon Drugog svetskog rata, sve se u banjama menja, jedno vreme zastaje. Promena vlasničke strukture čini svoje. Čim je svačije, nije ničije. U banjama jedino medicina napreduje, do današnjih dana. Banje počinju da oživljavaju 70-tih godina prošlog veka, kada, od viška raspoloživih sredstava Penzioni fond počinje sa izgradnjom modernih zdanja, lečilišta. Niču i hoteli sa više od 300 ležaja, koje danas popunjavaju jedino ekskurzije. A gde oni prođu…
Od tog vremena u narodu se misli da u banje idu samo bolesni. Oni drugi… valjda na more. Više se prestižno mesto u društvu ne obezbeđuje i obaveznim boravkom u nekoj od banja. Od lečilišta se očekuje da ulaže u medicinsku i nemedicinsku opremu, vanpansionski sadržaj, smeštaj, obrazovanje kadrova. Nije da država nije pomagala, ali mnogo tu treba. Oni koji su se oslonili samo na „državne pare“ nisu stigli da ulažu u drugo, osim u znanje svojih lekara. S druge strane, oni hrabriji polako, ali sigurno, iz godine u godinu, ulaze u nove investicije, grade novu sliku svoje banje. U stvari, vraćaju onu koji su nekada imali. Cela ova, i kako stvari stoje, sve naredne priče o banjama, odnosi se tek na 40-tak lečilišta / banja.

A lekovita voda nam po Srbiji curi na sve strane. Bez ikakve kontrole, u nepovrat, jer smo bez svesti da smo prebogati prirodnim lekom za dušu i telo; lekovitim izvorima, očuvanom prirodom oko njih, ljubaznim stanovništvom. I tako je na više od PET STOTINA mesta u Srbiji. Polovina od ovih izvora je uređena i spremna za korišćenje (kaptirani su). Tako je to, Bog ti nešto da, a nešto uzme.

Ako ćemo pravo, jedino što od srpskog turizma postoji više od veka, jesu banje. Šta god ko o tome mislio, to je istina, lako dokaziva. Poslednjih godina, međutim, država najavljuju ne mala ulaganja u neka druga mesta, buduće turističke destinacije. Razvijaćemo istovremeno seoski, gradski, rečni, zimski, planinski, banjski i, ako stignemo, još neki turizam. Možda nam se i posreći. Ako padne sneg.

A lekovita voda nam po Srbiji curi na sve strane.
U stvari, sa spiska gore treba izbrisati banjski turizam. Njega će razvijati i u njega ulagati budući investitori. I pored katastrofalne privatizacije hotelskih kapaciteta u banjama, predstoji nam prodaja i lečilišta specijalnih bolnica. To su, takozvane, brown field, investicije. Umesto da država ljubomorno čuva ono što joj svake godine, posle rehabilitacije u banjama, na posao vraća desetine hiljada radnika spremnih da nastave sa radom. Umesto da pokuša sa investicijama oko onih PET STOTINA izvora lekovite vode. To su, opet, green field, investicije. Znate, ono kada ni od čega pravite nešto. Što donosi novac.
Jer, lekovita voda nam po Srbiji curi na sve strane.

Na sve ovo, i još mnogo toga, Udruženje banja Srbije, pokušava, krajnje dobronamerno da ukaže onima koji odlučuju. Jer, postojimo i radimo 40 godina. I isto toliko okupljamo kao članove opštine, specijalne bolnice, fakultete. Njih 80. Pa biće, da nešto i znamo. I o boljem Zakonu o banjama, i o Strategiji razvoja banja, i o tome šta nam je činiti.

Mogu li nam banje ponovo biti brend? Ako zavirimo kod komšija u Mađarskoj, možda nešto i naučimo.