Piše: mr Dalibor Miletić, magistar ekonomskih nauka

U poslednjim decenijama XX veka, kao i na početku XXI veka, turizam se izdvojio kao faktor razvoja globalnih razmera. Mnoge zemlje, regije i mesta u njemu su našle okvir i cilj svog privrednog delovanja.
Dosadašnji razvoj turističkog sektora nije bio praćen i usmeravan odgovarajućom politikom, što je dovelo do brojnih propusta i negativnih posledičnih efekata. Turizam Srbije treba dominantno da bude izvozno orijentisan, za šta je neophodno: inovirati i savremeno strukturirati turistički proizvod saglasno savremenim tržišnim zahtevima i standardima. Samim tim bi se omogućila brža reintegracija Srbije u međunarodno okruženje i obimniji razvoj inostranog prometa i potrošnje.
Vrnjačka Banja već duži niz decenija predstavlja jednu od najznačajnijih turističkih destinacija u Srbiji, i celokupni privredni razvoj ovog prostora treba da je podređen upravo turizmu.

Podaci o prometu posetilaca u Vrnjačkoj Banji vode se od 1869. godine, kada je Banju posetilo 538 gostiju. Tokom višedecenijskog razvoja Vrnjačke Banje broj gostiju se povećavao, što je bilo i za očekivati. Ovde će biti prikazani samo neki podaci o poseti iz tradicije duge preko 140 godina organizovanog bavljenja turizmom.

U istoriji vrnjačkog turizma zlatnim slovima mora biti ispisana 1984. godina kada je Banju posetilo skoro 180.000 posetilaca, koji su ostvarili preko dva miliona noćenja. Međutim, privreda Srbije bila je izložena uticajima kakvima druge privrede u tranziciji nisu bile (raspad zemlje, rat na granicama, potpuna izolacija od svetskih tokova – ekonomskih, naučnih, kulturnih, sportskih i NATO agresija) što je u velikoj meri odredilo turistički razvoj Vrnjačke Banje do 2000. godine. Nakon otpočinjanja velikih privrednih i društvenih promena, nakon 2000. godine, kako broj tako i struktura gostiju koji su posetili Vrnjacku Banju značajno je promenjen.

U odnosu na nekadašnju posetu, statistički podaci govore da je manje gostiju, u odnosu na period pre 2000. godine uz karakteristiku da se broj noćenja turista daleko smanjio. Tačnije, sa nekadašnjeg boravka od dve nedelje, prema statističkim podacima poseta se svela na neka četiri dana. Takođe, treba imati u vidu činjenicu da je tek 2007. godine prihod od turizma na nivou Srbije bio veći od prihoda ostvaren u turizmu 1990. godine. Slična situacija je prisutna i u Vrnjačkoj Banji. Pritom, naravno, ocena ekonomskog učinka srpskog, ali i vrnjačkog turizma zavisi od „optimističke“ ili „pesimističke“ percepcije razvoja događaja u turizmu.
Na primer, ako želimo da ulepšamo stvarnost, zaključićemo da su se u periodu 1991. do 2007. turistički prihodi povećali šest puta, a ako smatramo da je „čaša napola prazna“, zaključak će biti da turistički prihod 2006. godine još nije dostigao predratni prihod.

Novogodišnji prazinici su tradicionalno privukli goste u Vrnjačku Banju. Prema različitim izvorima podatka, za sada nisu poznati podaci zvanične statistike, u Vrnjačkoj Banji je boravilo od 2.000 do 15.000 gostiju. U svakom slučaju stiče se utisak: dobra statistika, loša stvarnost.
Kao ni jedna druga delatnost, turizam je na ovom prostoru u više od poslednjih šest decenija izazvao mnogobrojne promene, koje su uticale na izmene u njenom geografskom liku, ali i u ukupnoj strukturi privrednih kretanja.
Prisutna hiperizgradnja apartmana, koju nije pratila izgradnja vanpansionskih sadržaja, sigurno je u velikoj meri doprinela da se skrati boravak turista u Vrnjačkoj Banji. Treba imati na umu i činjenicu, više puta je već pisano o tome, da Vrnjačke Banje nema u Strategiji razvoja turizma Srbije 2005. – 2015. godine. Ono što je bitno za ostala turistička mesta obuhvaćena ovom Strategijom jeste da su po tom osnovu dobili sredstva od nadležnog ministarstva za izradu svojih master planova, tako da su do sada master plan izradili: Palić, Stig – Kučajske planine – Beljanica, Gornje i Donje Podunavlje, Tara, Stara planina, Sokobanja, Vlasina, Golija i Zlatibor. Pomenute master planove moguće je preuzeti i pogledati sa sajta nadležnog ministarstva.
U najavi su izrade master planova za Sremske Karlovce sa Fruškom gorom i Kopaonik.

Vrnjačka Banja je izradila Program razvoja opštine Vrnjačka Banja 2005. – 2015. godine, koji ne predstavlja potreban master plan. Sadašnji trenutak turističkog razvoja Banje pred nosioce turističke politike postavlja kao zahtev neophodnost izrade Master plana Vrnjačke Banje. Šta je master plan?
Master plan predstavlja strateški dokument razvoja turizma jedne turističke destinacije za koju se izrađuje. Obuhvata sledećih 5 dokumenata:

Razvojni model turizma – definiše ciljeve, strategije, ograničenja i brzinu razvoja turizma u skladu sa potencijalnim mogućnostima destinacije. Konačni rezultat je definiranje strategije i pozicioniranja na tržištu,
Plan konkurentnosti – definiše na koji način će pojedina destinacija graditi svoju konkurentnost takmičući se sa ostalim sličnim destinacijama. Precizno i sa puno detalja će kazati šta javni i privatni sektor trebaju realizovati po određenoj dinamici da se taj identitet zaista tokom određenog vremena kvalitetno realizuje.

Mogućnosti i potrebe investiranja – trebao bi pružiti precizan plan investicija odnosno šta, na koji način i u kom obimu trebaju investirati kako privatni sektor tako javni sektor a isto tako šta treba biti učinjeno zajedničkim snagama.

Marketing plan – predstavlja posebne marketing planove po turističkim sektorima odnosno grupama usluga za koje se destinacija odlučila da će za njih biti dominantni. Npr. ukoliko se Vrnjačka Banja odlučila da ističe gastronomiju, biće napravljen poseban marketing plan za gastronomiju te se taj klaster neće predstavljati na kamping, već na gastro-sajmovima.
Plan primene (implementacije) – dokument od nekih stotinak stranica koji precizno definiše sve što pojedini subjekti trebaju učiniti i kojom dinamikom to trebaju činiti.

Reakcija potencijalnih investitora na činjenicu da se izrađuje Master plan izuzetno je pozitivna. Naime, oni ne žele ulagati ukoliko ne znaju šta će se događati u budućnosti. Postoje, svakako, pravni i ekonomski okvir u Vrnjačkoj Banji koji definiše lokalna vlast i koji sigurno utiče na odluku da li i gde investirati. Master plan je kod nas u jednom delu novost, ali u većini drugih zemalja to je dokument koji definiše budućnost jednog turističkog mesta i logičan je preduslov kvalitetnim upravljanjem. Imajući u vidu činjenicu da mnogi gradovi i opštine imaju mnogo više da ponude od Vrnjačke Banje koja je turističko mesto sa izradom Master plana treba otpočeti što pre.

Vrnjačke turističke ambicije su vrlo visoke. Na putu prema tim visokim ciljevima treba koristiti stručnjake koji su u svom poslu najbolji ili među najboljima. U skladu sa takvim stavovima treba raspisati međunarodni javni tender za izradu Master plana Vrnjačke Banje sa unapred definisanom metodologijom ocene pristiglih ponuda.

U prilog činjenice o neophodnosti izrade Master plana govori i novi pravilnik o kategorizaciji hotela, koji će biti usvojen u prvoj polovini ove godine. Kriterijumi za dobijanje zvezdica neće biti niži od onih u Evropi, a imajući u vidu stanje vrnjačkih hotela, nameće se zaključak da će biti potrebna znatna sredstva da se podigne kvalitet usluga kao i da školuje kadar koji trenutno nepostoji. Postojeći pravilnik koji je na snazi datira još iz 1994. godine.
Treba naglasiti da Master plan sam po sebi ne može promeniti ništa.

Budućnost turizma u Vrnjačkoj Banji menjaće sami interesni subjekti koji u njoj deluju. Kako reče Momčilo Nastasijević, nema tog položaja u kome se ne kriju tajna vrata izlaza.

„Nema tog položaja u kome se ne kriju tajna vrata izlaza.“
Momčilo Nastasijević

Velika karnevalska povorka kruna jubilarnog karnevala u Vrnjačkoj Banji

Karneval u Vrnjackoj Banji 2009 godine

Centralni događaj Vrnjačkog karnevala, najveće turističke manifestacije u Srbiji, uz Guču i Egzit, takozvanu međunarodnu karnevalsku povorku, u subotu 19. jula pratilo je oko 100.000 ljudi ponetih pozitivnom opuštenom karnevalskom atmosferom. Trasom dugom 1.100 metara oko koje su se tiskali gledaoci, vrnjačkom Promenadom prodefilovalo je 37 karnevalskih grupa sa oko 2.000 učesnika iz 12 zemalja sa tri kontinenta.

Gosti iz Brazila na karnevalu u Vrnjackoj Banji

Ove godine je Vrnjački Karneval zaista bio ključ za vrelo vrnjačko leto, što je bio moto ove manifestacije. Kao da se vratio osmeh na lica ljudi, a retka je prilika i događaj da se naš čovek opusti i nasmeje, rekla nam je Biserka Jović banjska gošća koja je svoj odmor u banji planirala u terminu karnevala. U šarenilu maski, koreografija, najrazličitijih plesova, dominirali su salsa, trbušni plesovi i naravno samba koju su maestralno otplesale brazilske lepotice iz BRAZIL BAJA AMAZON SHOW. One su atmosferu dovele do usijanja ali ništa manje nisu bile zapažene ni lepotice iz Rumunije, Italije, Slovenije, Hrvatske, Bugarske,Turske i drugih zemalja.

Nastupe su pratile salve konfeta koje su padale po publici i celi događaj činile još atraktivnijim svečarskijim. I ove godine najbrojne su bile karnevske grupe iz grada domaćina Vrnjačke Banje. Tradicionalno naši najstariji sugrađani sa prosekom 67 godina starosti, članovi Kluba za stare pri Centru za socijalni rad, kostimirani i veseli pozdravili su publiku. Burno su pozdravljeni i članovi ribolovačkog društva „Moravac“ iz Ruđinaca koji iz godine u godinu sve duhovitije i maštovitije dočaravju seosku idilu vodenice na Moravi.

Pokondirene princeze iz Novog Sela koje su učestvovale i u Dečijoj povorci svojim maskama su poručile publici: haljine lude, tršave glave, mi smo devojke velike i male, igramo sa stilom, s vezom il bez veze, samo za vaše oči pokondirene princeze. Simpatično i duhovito se predstavila i „Merkur anti stres“ karnevalska grupa koju su činile zanosne devojke u mini uniformama medicinskih sestara i momci sa hirurškim odorama koje su u jednom trenutku zanosnog plesa zbačene sa tela. Studenti Visoko strukovne škole menadžmenta iz Vrnjačke Banje odeveni u toge poručili su: „Dok smo mi tu turizam neće da propadne“. Karnevalska grupa Scarlet svoj doprinos karnevalu daje od njegovog osnivanja. Nastupom i maskom „Pokreni me“ podestile su na strast i ljubav. Tradicionalno i ove godine učestvovao je Elegant Drašković sa svojom družinom kao i vrnjački Robin Hud i družina.. Sa centralne bine dok su se karvelske grupe smenjivale, voditelji su obaveštavali o potpunom saobraćajnom kolapsu zbog broja posetilaca koji se te večeri slio u Vrnjačku Banju. Na vrhuncu fešte oko 21 sat više se nije moglo prići ni iz jednog pravca, obaveštavala je saobraćajna policija. Iz VIP lože veliku karnevalsku povorku su pratili su brojni zvaničnici FECCa : Josip Silov savetnik intenacional board, kao i predsednici FECCa iz Slovenije, Makedonije, Crne Gore, Republike Srpske i Srbije.

Bila je ovo nezaboravna sedmica, kako za goste tako i za Vrnjčane. Održano je više od 60 kulturnozabavnih i sportskih priredbi, koncerata poznatih muzičkih zvezda. Karneval u Vrnjačkoj Banji je okupio oko 200.000 posetilaca, a prema tvrdnjama organizatora ova manifestacija je za pet godina postojanja imala oko milion posmatrača a u njoj je učestvovalo oko 3.500 ljudi.
Peti međunarodni vrnjački karneval je završen spuštanjem karnevalske zastave i simboličnim vraćanjem ključa grada predsedniku opštine Zoranu Seizoviću, u nedelju 19. jula. U istom danu održana je i tradicionalna Zapadno moravska regata u kojoj se niz Moravu na trasi dugoj 30 kilometara hrabro otisnulo stotinu spustaša.

Banje nekada brend Srbije, a sada?

Banje Srbije

Priča o našim banjama kao turističkom proizvodu seže još na početak 19. veka, kada su vladari Srbije gradili svoja odmarališta u neposrednoj blizini mineralnih izvora, čiju su lekovitost potvrdile analize evropskih Instituta. Tamo gde idu kraljevi, voli da ide i narod, pa su se banje brzo urbanistički razvijale.
Nakon stotinak godina od prvih organizovanih poseta banjama, u prvoj polovini 20. veka, izdvajaju se banje koje napreduju brže od ostalih, toliko da imaju veću posećenost od ostalih mondenskih mesta u Kraljevini Jugoslaviji, kao što su Dubrovnik ili Rogaška Slatina. Većinu korisnika banjskih usluga činio je srednji sloj stanovništva, ali i oni sa dubljim džepom.

Boravilo se u banjama najmanje 21 dan, kako je tadašnja balneologija propisivala, ali nije mali broj onih koji su ostajali i duže od mesec dana. I današnja balneologija preporučuje isto vreme korišćenja prirodnog lekovitog faktora, ali… Srazmerno veliki broj posetilaca u odnosu na smeštajne kapacitete, doprinosi gradnji novih hotela uvek u blizini izvora, jer zbog njih se u banju i dolazi. Bilo je, tada, u modi ići u banju, da vidiš i da budeš viđen.
Onda, nakon Drugog svetskog rata, sve se u banjama menja, jedno vreme zastaje. Promena vlasničke strukture čini svoje. Čim je svačije, nije ničije. U banjama jedino medicina napreduje, do današnjih dana. Banje počinju da oživljavaju 70-tih godina prošlog veka, kada, od viška raspoloživih sredstava Penzioni fond počinje sa izgradnjom modernih zdanja, lečilišta. Niču i hoteli sa više od 300 ležaja, koje danas popunjavaju jedino ekskurzije. A gde oni prođu…
Od tog vremena u narodu se misli da u banje idu samo bolesni. Oni drugi… valjda na more. Više se prestižno mesto u društvu ne obezbeđuje i obaveznim boravkom u nekoj od banja. Od lečilišta se očekuje da ulaže u medicinsku i nemedicinsku opremu, vanpansionski sadržaj, smeštaj, obrazovanje kadrova. Nije da država nije pomagala, ali mnogo tu treba. Oni koji su se oslonili samo na „državne pare“ nisu stigli da ulažu u drugo, osim u znanje svojih lekara. S druge strane, oni hrabriji polako, ali sigurno, iz godine u godinu, ulaze u nove investicije, grade novu sliku svoje banje. U stvari, vraćaju onu koji su nekada imali. Cela ova, i kako stvari stoje, sve naredne priče o banjama, odnosi se tek na 40-tak lečilišta / banja.

A lekovita voda nam po Srbiji curi na sve strane. Bez ikakve kontrole, u nepovrat, jer smo bez svesti da smo prebogati prirodnim lekom za dušu i telo; lekovitim izvorima, očuvanom prirodom oko njih, ljubaznim stanovništvom. I tako je na više od PET STOTINA mesta u Srbiji. Polovina od ovih izvora je uređena i spremna za korišćenje (kaptirani su). Tako je to, Bog ti nešto da, a nešto uzme.

Ako ćemo pravo, jedino što od srpskog turizma postoji više od veka, jesu banje. Šta god ko o tome mislio, to je istina, lako dokaziva. Poslednjih godina, međutim, država najavljuju ne mala ulaganja u neka druga mesta, buduće turističke destinacije. Razvijaćemo istovremeno seoski, gradski, rečni, zimski, planinski, banjski i, ako stignemo, još neki turizam. Možda nam se i posreći. Ako padne sneg.

A lekovita voda nam po Srbiji curi na sve strane.
U stvari, sa spiska gore treba izbrisati banjski turizam. Njega će razvijati i u njega ulagati budući investitori. I pored katastrofalne privatizacije hotelskih kapaciteta u banjama, predstoji nam prodaja i lečilišta specijalnih bolnica. To su, takozvane, brown field, investicije. Umesto da država ljubomorno čuva ono što joj svake godine, posle rehabilitacije u banjama, na posao vraća desetine hiljada radnika spremnih da nastave sa radom. Umesto da pokuša sa investicijama oko onih PET STOTINA izvora lekovite vode. To su, opet, green field, investicije. Znate, ono kada ni od čega pravite nešto. Što donosi novac.
Jer, lekovita voda nam po Srbiji curi na sve strane.

Na sve ovo, i još mnogo toga, Udruženje banja Srbije, pokušava, krajnje dobronamerno da ukaže onima koji odlučuju. Jer, postojimo i radimo 40 godina. I isto toliko okupljamo kao članove opštine, specijalne bolnice, fakultete. Njih 80. Pa biće, da nešto i znamo. I o boljem Zakonu o banjama, i o Strategiji razvoja banja, i o tome šta nam je činiti.

Mogu li nam banje ponovo biti brend? Ako zavirimo kod komšija u Mađarskoj, možda nešto i naučimo.

Seoski turizam – turistička ponuda Vrnjačke Banje

autor teksta

mr Dalibor Miletic

Republika Srbija raspolaže brojnim resursima za razvoj turizma. Uz uključivanje privrednih i vanprivrednih delatnosti, koje imaju interes za razvoj turizma, turizam bi trebalo da postane jedan od generatora razvoja Republike i rasta ukupnih ekonomskih aktivnosti.

Seoski turizam u Srbiji

Polazeći od osnovnih pravaca u svetskim turističkim kretanjima, ciljeva dugoročnog razvoja turizma u Srbiji, dostignutog stepena razvoja i resursne podloge, u Srbiji se izdvajaju sledeći najvažniji vidovi turizma:

• turizam velikih gradova
• tranzitni turizam
• banjski turizam
• turizam na Dunavu
• turizam vezan za posebna interesovanja

Turizam vezan za posebna interesovanja obuhvata više vidova turizma za kojima postoji odgovarajuća tražnja i koji pokazuju stalni rast, sa očekivanom tendencijom još bržeg rasta u budućnosti.

Ovim su obuhvaćena interesovanja za kulturu, arheologiju, umetnost, arhitekturu, sport, muziku, hobije, lov i ribolov, boravak na selu, jezera, reke, pogotovu one divlje i planinske, planine, i druga.

Ova grupa različitih interesovanja posebno je u Srbiji značajna kod onih vidova turizma u kojima je u određenoj meri već formiran turistički proizvod.

Seoski Pejsaz u Srbiji

Jedan od tih vidova jeste upravo turizam na selu. U razvoju za sada malog, ali kvalitetnog nukleusa u ruralnom turizmu trebalo bi maksimalno izgrađivati ekološke elemente (razvoj eko sela sarazličitim formama zdravog života, kao što su zdrava hrana, pešačenja i druge).

Republika Srbija ima izuzetno povoljne uslove za razvoj turizma na selu. Pre svega, to su posebno povoljni uslovi očuvane prirode, uz blagu klimu, čist vazduh, nezagađene reke i jezera, bogatu floru i faunu. Upravo u selima moguć je aktivan odmor kroz veliki broj veoma atraktivnih aktivnosti. Nabrojmo neke da uporedimo takvu aktivnost sa onom koja je moguća u selima Srbije.

Pođimo od najobičnije šetnje. Da li je prijatnije i zdravije šetati ujutru ili predveče, preko livada i proplanaka, kroz voćnjake i vinograde, kroz šumu, preko potoka, pored izvora na temperaturi koja je prijatna ili noću šetati pored morske obale (preko dana šetnja je moguća samo za mazohiste)?

Šetnja je aktivnost koju svako može da upražnjava pa čak i veoma stari ljudi. Međutim, za one jače, moćnije i sposobnije u selima Srbije ima skoro neogranično mogućnosti za aktivan odmor.

Ljubitelji ribolova mogu da pecaju ribu tamo gde za to ima uslova i da čitave dane provode pored vode, organizujući sami logorske vatre i druženja u prirodi.

Jahači mogu da uživaju jašući po predivnim predelima i uz pomoć domaćina mogu da borave i po nekoliko dana obilazeći dnevno desetine kilometara i nekoliko sela i seoskih domaćinstava.

Lovci mogu da odlaze u lov zajedno s domaćinima ili povremeno, uz neke druge aktivnosti, ili svakodnevno.

Mnoge strance interesuje kako žive neki drugi ljudi, u ovom slučaju Srbi, i bilo bi im veoma interesantno da posećuju stare zanatlije, naivne umetnike, lokalne vašare, svadbe, posela, mobe, folklorne priredbe…

Ljubitelji starina imaju mnogo mogućnosti da u bližoj ili daljoj okolini posećuju stare crkve, manastire ili arheološka nalazišta.

Zaljubljenici u zimske sportove mogu da borave na našim planinama i uživaju u zimskoj idili i sportovima.

Ornitolozi imaju mogućnost da posmatraju ptice.

Ljudi s lakšim zdravstvenim problemima mogu da se leče ili da skidaju suvišne kilograme u našim banjama.

Slikari i vajari, profesionalci i amateri, mogu da organizuju kolonije i da za svoja dela crpe ideje iz predivne prirode i okoline uopšte.

Ljubitelji splavarenja mogu da uživaju u avanturi i lepoti Drine, njenih pritoka Srbije, Crne Gore i Hercegovine.

Planinari mogu da se penju po planinama, biciklisti da voze bicikle, biolozi da beru lekovite trave i pečurke.

Pored toga turisti mogu da igraju tenis, golf, mali fudbal, košarku, rukomet, da se kupaju u bazenima, rekama, jezerima, da posećuju kafiće, restorane i diskoteke.

U dobro organizovanoj turističkoj zemlji turistima bi omogućili da se voze sportskim avionima, paraglajderima, balonima, zmajevima, da se spuštaju padobranom…

Glavna aktivnost za veliki broj ljudi koji odluče da se odmaraju u selima Srbije trebalo bi da bude, obavljanje svakodnevnih poljoprivrednih poslova u samom seoskom domaćinstvu ili u bližoj okolini. Treba doživeti ulazak u krošnju breskve u 7 sati ujutru, osetiti divan miris voća i uživati u suncu koje se već uveliko podiglo.

Turista koji želi da bere voće može da ostane u voćnjaku onoliko koliko želi ili koliko može. Pored branja voća postoji još čitav niz veoma atraktivnih seoskih poslova, kao na primer pečenje rakije, košenje trave, mlevenje žita, plašćenje sena, kalemljenje voća, sejanje i zalivanje povrća, rad sa domaćim životinjama, štrikanje, pletenje, veženje, pripremanje zimnice…

Trenutno, turizmom na selu, pretežno u zapadnim predelima Srbije, bavi se 111 domaćinstava u 28 naselja, na području 14 opština (Ljig, Valjevo, Knić, Kosjerić, Kraljevo, Lučani, Mionica, Požega, Rača Kragujevačka, Soko Banja, Užice, Čačak, Šabac i Ljubovija). U ponudi je oko 600 kreveta.

Vrnjačka Banja, sa svojom okolinom, kako ih mnogi vide i predstavljaju su idealni kao turistički receptivni faktori i predstavljaju značajan potencijal za razvoj seoskog turizma. Razvoj seoskog turizma na teritoriji opštine Vrnjačka Banja imao bi za cilj da se javnost naše zemlje, strani turisti, upoznaju sa izuzetnim lepotama Vrnjačke Banje i njenih predela, i da dođu da u njima uživaju, da se odmaraju, da traže snagu tela, duha i duše.

Kao što je već pomenuto, postoji šansa za unapređenje turističke ponude Banje u seoskom turizmu. Zašto? Vrnjački kraj je turistički veoma privlačan, atraktivan i blagorodan. U isto vreme, sela u ovom delu zemlje podno Goča i na obližnjim planinama su puna kuća, često starih napuštenih, ali i novih sa punim komforom, velike, moderne, sa kupatilima, čistom planinskom izvorskom vodom, zdravim energičnim domaćinima željnim ovog oblika privredne delatnosti, i mogućnosti pripreme ekološki čiste hrane.

Za dalji razvoj turizma na selu potrebno je primeniti odgovarajuću standardizaciju i kategorizaciju usluga, posebno adekvatnih uslova za smeštaj. Zakonom o turizmu posebno je uređeno pružanje usluga smeštaja i ishrane u domaćinstvima, kao specifičan oblik pružanja ugostiteljskih usluga. Od posebnog značaja su i ulaganja u infrastrukturu (putna mreža, PTT), obezbeđivanje zdravstvene zaštite i očuvanje i zaštita životne sredine u cilju sprečavanja nekontrolisane urbanizacije. Jedan od najvažnijih zadataka u razvoju seoskog turizma je edukacija seoskih domaćina za bavljenje ovom aktivnošću. U ovom bi veliku ulogu trebalo da imaju nevladine organizacije, turističke organizacije opština, ali i svi zainteresovani subjekti.

Ekonomski značaj koji Vrnjacka Banja može imati od razvoja seoskog turizma je ogroman. Da bi se ovo realizovalo neophodno je da se mnoge grane privrede maksimalno angažuju Perspektiva Srbije je u poljoprivredi i turizmu, Banje naročito u turizmu kao turističkog mesta. Ove dve grane privrede moraju da budu usko povezane jer se i oslanjaju jedna na drugu i zajednički osnov im je selo. Perspektiva i za poljoprivredu i za seoski turizam je više nego velika. U svetu je sve traženija kvalitetna hrana a naročito ona proizvedena na zdrav način. Mora se jesti, i to kvalitetno. Dok se hrana može izvoziti umorni čovek mora da dođe u naša sela kako bi se kvalitetno odmorio. Srbija je, po proceni Observera, svrstana među 20 najatraktivnijih destinacija u svetu (14. mesto) i to na najbolji način govori o našoj perspektivi. Zamislite samo šta bi bilo kada bismo i mi nešto uradili po tom pitanju

Mi, Petar Prvi, po milosti božijoj i volji narodnoj Kralj Srbije, proglašujemo i objavljujemo svima i svakome, da je Narodna Skupština, sazvana u redovan saziv za 1. oktobar 1913. godine, na sastanku 2. juna 1914. godine, rešila i da smo mi potvrdili i potvrđujemo:

ZAKON O BANJAMA, MINERALNIM I TOPLIM VODAMA

Sve mineralne i tople vode svojina su državna. Njima rukuje i upravlja Ministar Unutrašnjih Dela, preko Sanitetskog Odeljenja. Ako koja mineralna ili topla voda postoji, ili se pronađe na privatnom imanju, država ima prava, da dotično imanje i sva okolna, ako potreba zahteva, otkupi, ili slobodnom pogodbom i kupovinom ili putem eksproprijacije na teret sredstava sanitarnog budžeta.

Pravo na eksploataciju mineralnih i toplih voda u vidu banje ili u ma kom drugom vidu ima samo država. Ako država ne bi mogla ili htela eksploatisati neku mineralnu ili toplu vodu, može, zakonodavnim putem, za izvesno ograničeno vreme, ustupiti drugim telima ili licima.
U širem banjskom rejonu mogu se podizati građevine za stanovanje sopstvenika i bez odobrenja Ministra Unutrašnjih Dela.
Za stanovanje banjskih posetilaca mogu se upotrebiti samo građevine sagrađene po planovima, koje je odobrio ministar Unutrašnjih Dela i Građevina i za koje se u početku banjske sezone sanitetsko-policijskom komisijom utvrdi da su ispravne za stanove.

Ako bi neko u užem ili širem banjskom rejonu izdavao zgrade za stanovanje, za koje je utvrđeno da nisu higijenski ispravne ili koje su namenjene samo za stanovanje sopstvenika, kazniće ga komesar sa 50 do 250 dinara i zgrade zatvoriti.
U užem banjskom rejonu ne sme se gora niti drugo drveće seći, sem kad to odobri banjska uprava, radi ulepšavanja same banje. U širem banjskom rejonu, i na prostoru od dva kilometara od periferije užeg rejona, sme se gora seći samo po odobrenju Ministra Unutrasnjih Dela, a po saslušanju Ministra Narodne Privrede.
Na celom tom prostoru ne sme se puštati stoka, naročito koze, da brste i kvare goru. Ko postupi protivno, kazniće ga policijska vlast dotičnog sreza u kome se banja nalazi sa 10 do 100 dinara u korist Sanitetskog Fonda.

Svaka je banja u pravnom pogledu sastavni deo dotične opšitine, а pored toga ima naročito i uređenje, po odredbama ovog zakona.

U svakoj banji postoji stalna banjska uprava. Glavna dužnost banjske uprave je:

• Staranje da se svi banjski poslovi vrše na vreme;
• Da predlaže Ministru Unutrašnjih Dela šta je sve potrebno za unapređenje banje;
• Da se za vreme banjskih sezona stara o redu u banji; i,
• Da vrši sve poslove po odredbama ovog zakona i pravilnika.

Prihodi banjski su:

• Prihodi od državnih dobara (kafane, gostionice, zgrade za stanovanje itd.);
• Prihodi od kurtakse;
• Prihodi po specijalnim zakonima i odredbama kao: kasapska i dućanska arenda i ostali prihodi po ovome ili drugom kom zakonu;
• Prihodi od naplate za upotrebu ustanova postrojenja koja pripadaju državi (kupatila, masaža itd.);
• Prihodi od kazni i drugih nepredviđenih prihoda.

Slika kralja Petra I

I, Petar The First, by God’s mегсу and the nation’s will, King of Serbia, declare and announce to all that the National Parliament, assembled at a regular summon for Oct. 1,1913, at the meeting held on June 2,1914, settled it and that I confirmed and am confirming:

THE LAW ON SPAS, MINERAL AND HOT WATER SPRINGS

All mineral and hot spring water are public property. Тhеу are managed and controlled by the Minister of Internal Affairs, through the Sanitary Department. If аnу mineral or hot water exists, or is discovered on private property, the Government has the right to, if necessary, purchase the land at hand and that in the vicinity, by free agreement and purchase or by expropriation at the expense of the sanitary budget,

Only the Government has the right to exploit mineral and hot water in the form of a spa or in аnу other form. If the Government is unable or unwilling to exploit a mineral or hot water spring, it may, by law, for a certain limited time, consign it to other parties or persons.
In the broader spa region, apartment buildings for the proprietor may be built without the approval of the Minister of Internal Affairs. For the habitation of spa visitors, only buildings built based on plans approved by the Minister of Internal Affairs and Structures may be used, which are inspected at the beginning of the spa season by the sanitary police commission and established to be in order for apartments.
If someone in a narrower or broader spa region rents out buildings, which have been established as not in hygienic order, or ones that are intended only for proprietors’ residence, he will be fined by the Commissary with 50 to 250 din and his buildings will be closed.
In the narrower spa region, forest or other trees may not be cut down, unless approved by the Spa Administration, for the sake of beautifying the Spa itself. In the broader spa region, and on a territory of two kilometers from the periphегу of the narrower region, forest may only be cut down with approval from the Ministry of Internal Affairs, and with an audience of the Minister of National Есопоту.
Cattle mау not use that area, especially not goats, they mау not graze and damage the forest. He who violates these regulations will be fined by the Police authority of the Canton in which the spa is located with 10 to 100 dinars for the benefit of the Sanitary Fund.

Every spa is, in the legal sense, an essential part of a respective municipality, but besides that it has also has a special arrangement, based on the regulations of this law.
Every spa has a permanent spa administration. The spa’s administration’s main task is:

• Making sure all spa affairs are done on time;
• To propose to the Minister of Internal Affairs all that is required for spa advancement;
• To be responsible for the order in the spa during spa seasons; and,
• To perform all the work based on the regulations of this law and rulebook.

  Spa incomes are:

• Incomes from public goods (taverns, inns, apartment buildings etc);
• Incomes from treatment tolls;
• Incomes based on special laws and regulations such as: butchery and store tenure and other incomes based on this law or some other law;
• Incomes from payment for the use of apartments facilities that belong to the Government (bathrooms, massages etc);
• Incomes from fines and other unplanned incomes.

Vrnjačka Banja nekada i sada

apel „Društva  prijatelja Vrnjačke Banje“ iz 1939. godine:

Čuvajte šume oko Vrnjačke Banje

Vrnjci, mart 1939 god.

Najveći ukras za svaku banju jesu šume, koje je okružavaju. Ako je priroda igde podarila kojoj banji najlepšu šumu, onda se to može kazati za Vrnjačku Banju. Veliki značaj ima šumsko gazdovanje, koje zahteva stručno znanje i poznavanje onih mera, kojima je cilj napredak šume i održavanje iste na onoj visini, na kojoj treba da bude jedna šuma, osobito ona, koja okružuje jednu naprednu i svetsku banju, kao što je Vrnjačka Banja.
Nerazumni i pohlepni ljudi na novac — ćar, rukovode se samo time, da šuma treba da daje što više zarade, a ne gledaju na to, da šuma sa svojom prirodnom lepotom, a naročito ona u okolini banje, treba posetiocima banje, da pruži i uživanje, razonodu i čist vazduh a kao najglavnije da šuma doprinosi lečenju bolesti posetilaca banja.
Nerazumno gazdovanje sa šumom, njeno neracionalno iskorišćavanje ima kobnih posledica na klimatske, a i na vodene prilike dotičnoga kraja.
Opustošeni predeli jedne šume nemogu zadržavati velike naslage snega u proleće, osobito kada se vreme otopli i sneg počne da se topi, dabome onda krajevi, koji se nalaze ispod opustošenih šuma, prvi stradaju od proletnih poplava. Iskrčavanjem šumskih kompleksa stvaraju se poremećaji i u podzemnim vodama, koji poremećaji mogu da imaju kobnih posledica i na mineralne izvore.
Gusta i lepa šuma, štiti okolinu i od vremenskih nepogoda, a naročito od jakih vetrova a opustošene šume ne pružaju zato nikakvu zaštitu, pa zato se i stvara poremećaj i u klimatskim prilikama. Guste i lepe šume pružaju posetiocima banje, u vremenu velikih žega, zaštitu od toplote: pa šume imaju i veliki značaj sa turističkog gledišta.

Priroda u okolini Vrnjačke Banje

Iz svega napred izloženog najenergičnije tražimo:
da se šumi u okolini Vrnjačke Banje obrati naročita pažnja a ne kao što se do sada radilo, da se izvesni delovi te lepe šume oko banje pustoše i dozvoljava izvesnim drvarskim trgovcima da samo misle na svoju ličnu dobit a sve gore navedeno da se zapostavi.

Treba imati na umu, da su šume jedno nacionalno dobro, koje se mora strogo čuvati, i zato o njima moraju nadležni voditi mnogo računa.
Nesme se dozvoliti, da se šuma, bila ona državna ili privatna svojina, u okolini Vrnjačke Banje bez stvarne i neophodne potrebne seče, i time njena korisnost i lepota upropasti.

Potrebno je pojačati šumarsko osoblje, koje treba potpuno depolizirati i militerizovati, da bi narod imao što veća respekta a osoblje što veća prava u vršenju svoje službe.
U okolini Vrnjačke banje a naročito u Goču, poslednjih godina mnogi kompleksi-delovi te šume nestali su, a svi znamo da treba pedeset pa i sto godina, da bi se podigle opustošene šume.

Sama Vrnjačka Banja osim toga, što je izgubila izvesan deo posečene šume, još je pretrpila i veliku štetu od mnogih hiljada i hiljada kola natovarenih drvima, koja su sa Goča prevlačila drva putem pored izvora „Slatine“ pa ka pijaci, i dalje put Lipovačkog mosta — željeznička stanica, cele jeseni do proletos ta množina kola izrila je sav taj put a koji je prošle jeseni sistemom makadam bio napravljen. Tu štetu, pretrpila je uprave banje, a međutim kvar su učinili kola trgovaca drva i njihovi teški kamioni, zato bi potpuno umesno bilo, da taj put ima da oprave trgovci drva, koji su gledali samo svoju dobit.

Nadležni moraju precuzeti sve mere, da se tovarnim kamionima i kolima odredi neki drugi iut van reona banje, kojim bi oni išli pošto putevi u rejonu banje, načinjeni su za posetioce banje, kojim oni mogu prići izvorima mineralne vode.
Treba ukinuti željezničku stanicu Vrnjačke Banje kao utovarnu stanicu:

za drva, stoku, i tome podobno kao i da se izlaz iz banje i sama železnička stanica nesmeju upotrebiti za slagalište drva.
Nekoliko posetilaca rekoše mi: da kad od stanice idu ka banji, dobijaju utisak kao da dolaze u neko slagalište velike trgovine drva a ne u banju.

Zar je još potrebno dokazivati: da je Vrnjačka Banja lečilište, a ne trgovačko izvozničko mesto.

Vrnjačka Banja nekad i sad: tekst iz knjige koju je objavilo „Društvo prijatelja Vrnjačke Banje“ 1939. godine

Planina Goč najlepše izletište Vrnjačke Banje

Svakome, ko dođe u Vrnjačku Banju, skreću na sebe pažnju ogranci veličanstvenog i gordoga „Goča“ — planine, koja sa Juga zatvara bogatu dolinu zapadne Morave. Dalje u pravcu Juga vezuje se sa ograncima velelepnog Željina i najveličanstvenije planine predratne Srbije — „Kopaonika“ čineći sa njima jedan planinski kompleks.

Skijalište na planini Goč

Ovaj planinski kompleks vezuje se jugozapadno sa planinama „Stolovi“ i „Troglav“, koje se dalje vežu preko planine „Jelica“ sa planinama „Tara“ i „Zvezda“, preko kojih dalje dolaze u vezu sa bosanskim planinama. Jugozapadno pak ogranci Goča vezuju se sa ograncima Šarilaninske gromade i planinom „Jašrebcem“. Ceo ovaj planinski splet sa vrha gordoga Goča pruža veličanstvenu sliku posmatraču, koja mu satima zadržava pogled i pruža duboko duševno zadovoljstvo, dok u pravcu severa pri čistom vedrom vremenu, dopušta pogled čak do „Avale“ i „Kosmaja“.

Najveličanstvenije je rađanje i zalazak sunca, posmatrani rano izjutra i s večeri sa vrha planine Željina. Ceo ovaj planinski splet je veoma interesantan za turiste, ali na žalost do sada nije bilo pogodnih puteva, koji bi turistima dali mogućnosti, da ga češće posećuju.

Ogranci planine „Goč“ najvećim delom su, počev od same banje, obrasli hrastovom, a dalje idući vrhovima bukovom i četinastom šumom, ispresecane prostranim i mirisnim livadama i pašnjacima, te čine klimatske prilike u banji veoma pogodnim, donoseći sobom hladovinu i svež, potpuno čist vazduh, kojim se prijatno napajaju pluća banjskih posetilaca. Čist vazduh, hladovina i izvori obične pijaće vode, koji su dovedeni u banju, čine boravak u banji veoma prijatnim pored lekovitih mineralnih voda Vrnjačke Banje.

Želja posetilaca banje, da se popnu u visine gordoga „Goča“, nije bila ostvarljiva, jer nije bilo ni jednog pogodnog puta, koji bi im omogućio ostvarenje te želje. Bilo je, istina, više staza koje su vodile na „Goč“, ali njima se moglo ići pešice ili na konjima sa velikim naporom i neugodnošću s pogledom na kvalitet konja i na njihovu jahaću opremu. To je bila velika žrtva koju su mogli podneti samo mlađi i potpuno zdravi posetioci banje, dok su ostali mogli upućivati samo umilne poglede na „Goč“ i u njima uživati.
Sa proširenjem, napretkom i uređenjem Vrnjačke Banje, povećava se iz godine u godinu i broj banjskih posetilaca pa i potreba za što ugodniji saobraćaj sa šumom na Goču, jer je i želja gostiju sve veća za izletom na Goč.

Izgled savremenog puta kroz planinu Goč

Društvo Prijatelja Vrnjačke Banje svojom akcijom, kao i Turističko društvo iz Trstenika i Uprava opštine Stanišinačke svojom akcijom doprineli su mnogo, da i merodavni faktori uvide potrebu za građenjem jednog pogodnog puta za odlazak iz Vrnjačke Banje na „Goč“.

Najpozvanije od svih merodavnih faktora bilo je Ministarstvo šuma i rudnika, kao posednik velikog dela šumskog prostora na clanini Goču, te je, da bi se koristilo, kako Vrnjačkoj banji, tako i razvoju turizma u tome kraju, krajem 1931 godine, pristupilo snimanju terena i trasiranju šumskoturističkog puta „Vrnjci — Goč“, kao i izgradnji njegovoj iz sopstvenih sredstava. Na ovaj način Ministarstvo šuma i rudnika omogući će istovremeno i eksploataciju svojih šuma na Goču, razume se, oprezno i po sistematskom planu bez ikakve štete po Vrnjačku Banju i njene mineralne izvore.

Prvi deo ovoga puta u dužini od dva kilometra, izrađen je još 1913 godine, ali je tada, zbog oskudice u kreditima nastao jedan duži zastoj. Tek 1937 godine nastavljen je rad intezivnije. U toku 1937 i 1938 godine izrađeno je još 10 kilometara ovoga puta, a sada se završava i krajnji deo tako, da će se u najkraće vreme izbiti i na sam greben—vrh „Goča“ — „Katunište“. Sve je ovo urađeno pod rukovodstvom inžinjera g. Maše P. Boškovića, velikog prijatelja Vrnjačke Banje.

Ovaj put, koji će do konca maja ove godine biti potpuno dovršen, te od Vrnjaca ići preko mesta zv. »Orlovac«, »Ravno Bučje«,»Mrka Stena«, »Demir Kapija«, »Katunište« do sela »Stanišinci« proteže se u dužin oko 14 kilometara. Put je izrađen u širini od 5 metara sa podlogom i povaljanim zastorom tucanika u širini 4 metra. Na najvišoj tačci dostiže nadmorsku visinu od 920 metara, te s obzirom na nadmorsku visinu banje pretstavlja penjanje od oko 700 metara relativne visine.

Ali, ovaj je put samo prvi deo kružnog puta, koji se namerava izgraditi. Ovaj kružni put pružaće po dovršetku svome veoma prijatnu šetnju posetiocima Vrnjačke banje autom ili autobusom, koji će njime preko leta saobraćati, te će i siromašniji imati prilike da uživaju u prirodnim lepotama planine „Goča“.

No i to nije sve. Ministarstvo šuma i rudnika namerava, da još u toku ove godine pristupi izradi još jednog novog dela ovoga kružnog puta počev od železničke postaje „Lipova“ u pravcu Goča u dužini od 61.5 kilometara i da ga veže sa putem na Katuništu.

Kada celokupni kružni put i to zapadno od Vrnjaca ka selu Lipovu, Novoselskom rekom i Šućurskim potokom, pored Kozila na Rašovku i grebenom izađe sa zapadne strane do Katuništa, a odatle natrag u Vrnjce, bude dovršen, onda će Vrnjci steći jedno prvoklasno automobilsko šetalište od oko 40 kilometara.
Tada će svakako brzo nići u blizini toga kružnog puta mnoge lepe vile, pansioni i po koji prvoklasni hotel i to svakako u selima: Stanišinci i Goču na kosama, koje pogledom dominiraju celom okolinom.

Prvi deo ove lepe ideje, kao što smo rekli: „Izlet od Vrnjačke Banje na Goč„, realizuje se već ove godine i posetioci Vrnjačke Banje imaće zadovoljstvo, da u toku ovogodišnje sezone automobilima izlaze na „Goč“ i koriste ona uživanja, koja su do sada bila pristupačna samo onima, koji su uz velike napore pešački ili jašeći uspevali, da izađu gore na vis gordoga „Goča“.

Dr.Milovan Petković

Kaptaža Vrnjačkih mineralnih voda.

Topli izvori.

U novom banjskom kupatilu a u hodniku ispred Tehničkog Odeljka banjske uprave nalazi se stakleni ormančić, u kome leži jedna karbonizirana greda sa natpisom: „Greda iz stare Rimske kaptaže“. Zaista je ta greda otkopana prilikom otkrića tako zvanog „Rimskog izvora“, u kome je nađeno oko pet stotina metalnih Rimskih novčića iz raznih vremena Rimske vladavine. I, ako bi sudeći samo po tome, što je ta greda nađena baš tu, bilo tačno da je ta greda zaista iz neke Rimske kaptaže — to bi bili najstariji podatci o kaptaži Vrnjačke mineralne vode.

Sadasnji izgled rimskog izvora u Vrnjackoj Banji

Iz vremena naše srednjevekovne istorije, za vladavine Nemanjića, pa ni za vreme Turske vladavine nemamo nikakvih podataka o kakvim kaptažnim radovima na ovim našim mineralnim izvorima. Naprotiv, po proterivanju Turaka 1832. god. iz ovih krajeva ovdašnji seljaci su zatrpali izvore tople mineralne vode. To su uradili stoga, što su morali za vreme Turaka izmećariti Turcima, koji su u banju dolazili. Pored besplatne ishrane neželjenih gostiju i njihovih konja, morali su raskopavati mesto, gde voda izvire i tako im stvarati neku vrstu bazena za kupanje, i svojim čergama ograđivati. U svojoj prostoti bojali su se da i novim gospodarima — makar to bili i Srpski — ne moraju isto tako kulučiti.

Razume se, da se jedna mineralna voda, koja je tu izvirala, ko zna koliko hiljada godina, nije mogla takvim jednim poduhvatom„zatrpati“ bez kakvih većih tekstanskih poremećaja. U to vreme ona je pored Vrnjačke rečice izvirala u nanosu i stvarala baru, koja je u reku oticala i seljaci su je zvali „kisela baruština“. Tako je ona izgledala u drugoj polovini XIX veka, kada se kao lekovita počela upotrebljavati. Meni je 1927 godine jedan preko osamdeset godina stari sveštenik, pratilac tadanjeg vladike Žičkog, ispričao, kako se on kao mlad sveštenik u to prvo vreme lečio u banji: voda je onda, veli on, ključala iz zemlje u vidu brojnih pramenčića i mehurića u baru od tople mineralne vode. Puta u to vreme nije bilo, te se od glavnog Karanovačkog druma išlo za banju peške jednom stazom pored reke. Kad sam stigao, dočeka me jedan bos seljak sa motikom na ramenu i upita : dali ću da se kupam? Videći moju zabunu, reče da se i ostali kupaju i da će im on odmah spremiti za kupanje. Zagazi u onu vruću baru, zakopa u onom blatu jednu rupu i to mi je bila „kada“, u kojoj sam se okupao. Naravno svukao sam se u trnjaku.

Prvi je počeo propagirati Vrnjačku mineralnu vodu tadašnji Vrnjački sveštenik pok. Hadži — Jefta Popović, pošto je 1857 godine utvrdio lekovitost njenu na jednom svom sipljivom konju. On je docnije namestio i lupnju za piće te vode. To je valjda i prvi „kaptažni“ rad Vrnjačke minealne vode. Naravno da je bujna, neregulisana Vrnjačka rečica menjajući povremeno svoje korito, često ugrožavala tu „kaptažu“. Sem toga, tako primitivno, u rečnom nanosu uhvaćena voda morala se mešati sa običnom slatkom vodom.

Otuda profesor Pančić 1869 godine u svojoj raspravi „Kopaonik i njegovo podgorje“ navodi : „Temperatura te vode je 27°; no kad su neki građani i činovnici iz Kruševca, Karanovca i Trstenika sklopili društvo da Vrnjačku vodu podignu, i dobrovoljnim prilozima raskopali izvor, pokazalo se da voda iz kamena izvire i to mnogo jače, a da je i toplija od 36° C. Istovremeno je na samom izvoru iz dobrovoljnih priloga napravljeno kupatilo od dasaka, a pored njega opet i stublina za piće vode.

Interesantno je, da dr. Feman iz Trstenika iste godine (1869) u svome izveštaju Ministarstvu Unutrašnjih Dela kaže: „Kad se vreme menja, tad se oko podne radi poviše gušika i radi neizvetrene sumporne kiseline u kupatilu temperatura podiže i disanju smeta“. Izgleda da je još tada uočeno ono, što je docnije — a naročito poslednjih godina — sistematskim promatranjima utvrđeno: da količina vode i gasova u njoj donekle stoje u vezi sa barometarskim pritiskom i vodenim padavinama. U ostalom, uvek se osećao na izvoru, kad jače, kad slabije, miris na sumporvodonik pri oblačnom i kišnom vremenu.

Pri svem tom, što se utvrdilo da voda iz kamena izvire, njena kaptaža je bila još uvek takva, da se ona mešala sa slatkom vodom. Otuda Ministar Unutrašnih Dela 1871 godine traži od ministra građevina da se mineralna voda od slatke odvoji, da bi se mogla podvrgnuti analizi. Odmah iduće godine inžinjer Sjenicki predlaže: da se Vrnjačka rečica prvo reguliše, te da se veza kupatila s potočnom vodom preseče, da se otvaranje kiselih voda ne otpočne pre regulacije reke a zatim i bušenje preduzme. I vlada 1874 godine zbog toga pitanja pozove stručnjaka Vilhelma Žigmundija, koji podnosi izveštaj, gde kaže: „Glavni izvor je upravo u kupatilu u drvo uhvaćen, a neposredno do kupatila daskama patosanog, između kojih izlazi znatna količina ugljeno-kiselog gasa, da ima stublina, u kojoj je vruća voda iste temperature 28.8 C. Prema tim izvorima nalaze se ispod drvenog krova dva izvora, čija je voda 18.8 C. No sem toga, pored pokazanih izvora i duž gorskog potoka koji kroz banju teče, a isto tako i pored Lipovačke reke ima bezbroj izvora i izvorčića, iz kojih ugljena kiselina izlazi, ali im je temperatura mala, što se mešaju s potočkom vodom. Ta terma može najudesnije da se fiksira bušenjem, koje bi se sproću sadašnjeg kupatila do samog stenasto podižućeg se Dijasa izvršiti moglo. Termalna voda, što se očekuje, imaće ne samo mnogo više ugljene kiseline, nego i veću temperaturu“.

Odmah iduće godine nastupio je Srpsko – Turski rat, te je to pitanje ostalo za bolja vremena. I izvori su — razumljivo — morali biti zanemareni. Otuda dr. Ilija Jovanović 1883 godine u svom izveštaju predlaže: da se hladna kisela voda uredi, a i da se vrelo vruće vode opravi, jer će ga reka zatrpati. I zaista, kako se topla voda počela hladiti, iste godine po predlogu jedne komisije porušen je stari drveni bazen i nađeno da je uzrok opadanju temperature jedan mlaz rečne vode. Predlažu da se bazen cementira, što je i učinjeno.

Inžinjer Franja Winter 1890. godine u svom izveštaju između ostalog predlaže bušenje više i niže ondašnjeg kupatila. Kaže da je bušenjem (?!) našao toplu mineralnu vodu 29.5° C i da će se tu podići novi paviljon.

Tim povodom iduće godine je obrazovana komisija (Winter, Dimitrijević, Hrnjiček i Svetolik Radovanović) i ona radi kaptaže dosta mineralne vode predlaže bušenje i da se hladno mineralno kupatilo poruši i zatrpa, da se nabavi sve, što treba, za novo podignute česme u paviljonu, koje daju 74 litara u sekundi (?!) i za jedan stepen su toplije od one vode u kupatilu. Iste godine obrazovana je druga komisija (Smreker, Nikola Stamenković i dr. Milan Radovanović), koja nalazi: da su otpočeti radovi u banji bili pogrešni. U Paviljonu, koji se tada gradio, iskopan je bio radi oticanja vode jedan rov. Usled ovoga nivo se vode u bazenu spustio. Naređeno je da se rov odmah popuni. Isto tako pogrešno je rađeno i u reci spuštanjem rečnog korita, kao i rušenje hladnog kupatila. Oni su mišljenja: da ne bi radove u banji tako olako preduzimali,jer se može i ova voda, koja je za sada dovoljna, izgubiti.

Inžinjer Winter izveštava 1892 godine da je paviljon gotov i da je u novo podignutom paviljonu temperatura vode 28.5 C. Predlaže da se obala rečna ozida.

Ministarstvo Unutrašnjih dela obrazuje 1896 godine komisiju (Nikola Stamenković, Toša Selesković, dr. Svetolik Radovanović, dr. P. Popović, dr. Pavle Jeftić i inžinjer Balta), koja podnosi izveštaj: da na dve lule u novom paviljonu ima osamnaest litara za minut, temperatura vode u kupatilu 35.5 C, u paviljonu 35.95 C , izvor hladne kisele vode 15.8° C. Sem toga našli su da je izvor na imanju Mihaila Matića, uzvodno 1500 metara, mineralan sa temperaturom 14.2 C, kao i u „Slatini“ na imanju Vlade Draškovića sa temperaturom 12.5 C. Nalaze da vode za kupanje nema dovoljno i predlažu bušenje, u krugu dvesta metara iznad i ispod kupatila, pošto reon izvora zahvata prostor između obe ćuprije više i niže paviljona, jer se tu zimi sneg ne može da održi. Pojava kisele vode u „Slatini“ dolaziće usled kakvog pobočnog izdanka glavne žice. Česma u paviljonu da ostane za piće, da se dolina banje drenira i da se reka reguliše.

Dve godine docnije dr. Pavle Jevtić podnosi izveštaj da temperatura vode posle jakih kiša varira, a odmah iduće 1899. Godine profesor Stamenković otpočinje radove na bušenju.

Ta je sonda bila postavljena između ondašnjeg toplog kupatila i državne gostionice. Rezultat bezuspešan. Verovatno se nije išlo dovoljno duboko. Zaštitna cev od te sonde je ostala u zemlji i na nju se naišlo prilikom kopanja temelja za sadašnje kupatilo. Kako se nije mogla izvući, otsečen je njen otkopani deo, a zazidan ostatak u temelj kupatila.

Tako je pitanje kaptaže Vrnjačke mineralne vode ostalo i na dalje nerešeno.

Cilj svake dobre kaptaže mineralne vode je da se mineralnom izvoru osigura maksimum u količini vode, u temperaturi i u mineralizaciji, tojest da se izvor izoluje i osigura od mešanja sa vodama i izvorima drugoga porekla i drugog sastava. Zadatak dobre kaptaže je takođe da spreči hlađenje, gubljenje gasova i oksidaciono dejstvo vaduha. Tehnički to se postiže na više načina, a koji će se način izabrati, zavisi od prirode terena, njegovog geološkog sklopa i prirode same vode. Same tehničke metode, koje se primenjuju, kad i kada su minimalni podhvati, a kad i kada dalekosežni i vrlo komplikovani radovi..

Najprostiji način kaptaže je, ako je nanos plitak a mineralna voda izvire iz kamena, u tom slučaju se po otkopavanju nanosa vodonosna žica uhvati direktno iz kamena. Ali je to redak slučaj. Obično su mineralni izvori komplikovanije prirode. Retko da se mineralna voda na površini zemlje pojavljuje samo kao jedna vodonosna žica. Obično se ona još u dubini grana i izlazi na površinu u više većih ili manjih pramenova. U tom se slučaju veći pramenovi kaptiraju a manji pramenovi i pukotine u samoj steni ilovačom ili betonom zapuše. Obično se da jedno solidno betonsko, ređe od ilovače, opterećenje — sucharge — da voda ne bi ponovo probila. Taj način cu primenjivali još Rimljani.

Ali je često usled sklopa terena ili raštrkanosti vodenih izdanaka ili pukotina na velikom prostoru nemoguće sve ih pronaći, otkriti i zapušiti. U tom se slučaju mesto betona iskorišćuje slatka voda za zaptivanje i opterećenje — surcharge —sitnih izdanaka i pukotina. Naročito, ako u blizini teče kakva reka. Samo se pri tom mora voditi računa, da to opterećenje ne bude suviše veliko. Jer, ako bi pritisak površinski od te slatke vode bio veći od pritiska dubinskog, pod kojim dolazi iz pukotine mineralna voda, onda bi slatka voda zalazila duboko u pukotinu, mešala se sa mineralnom vodom i tako pomešana izlazila na kaptažni izvor. Kaptirani izvor bi davao dosta vode, ali kvalitativno slabije, to jest sa manje gasova, manjom temperaturom i manje mineralnih sastojaka. Ako bi pak na protiv vodeni stub slatke vode, koji vrši opterećenje, bio suviše mali i usled toga njegov pritisak na pukotinu znatno manji od pritiska, pod kojim kroz pukotinu navire mineralna voda, onda bi ona i izlazila kroz tu pukotinu. Pukotine u tom slučaju nebi bile zaptivene i kaptirani izvor bi bio slabiji u pogledu količine vode, dok bi mineralizacija i temperatura bile dobre. Najidealnije je, kad su ta dva pritiska površinski i dubinski uravnotežena. U tom se slučaju dobije maksimum kvalitativno i kvantitativno.

Ipak se najčešće mora pribeći bušenju. Ređe sonda može biti horizontalna u vidu tunela kroz breg. To je slučaj kad se pretpostavlja da će se kopanjem tunela naići na vodonosnu žicu, koja ide uspravno.

No najčešće je sonda vertikalna i ona može ići i do 800 metara u dubinu, kad postoje specijalni razlozi za hvatanje vode u što većoj dubini. A to su obično želja za što većom temperaturom i osiguranje od mešanja sa običnom vodom. Sonda se postavlja na mestu, gde geološki nalaz daje nade da će se naići na dovoljnoj dubini na glavnu žicu, pre nego što se ona razgranala na više sporednih. U tom slučaju sva voda, koja bi inače tekla kroz te manje izdanke, mora usled manjega otpora teći kroz sondu, a sitni, sporedni izdanci presuše.

Da bi se izabrao najpogodniji način za kaptažu jednog mineralnog izvora, neophodno je dobro poznavanje geološkog sklopa terena bližeg i daljeg. Ja nisam ovde izneo i geološka razlaganja stručnjaka i komisija gore navedenih. Ona su prilično oprečna. To se uostalom vidi i iz predloga, na koji način da se naša voda kaptira. Dok jedni predlažu bušenje, drugi nalaze „da ne bi trebalo radove u banji preduzimati tako olako, jep se može i ova voda izgubiti“. Jedni produbljuju rečno korito, drugi misle da je to pogrešno,
Jedni predlažu dreniranje banjske doline itd. uglavnom vidimo da se bore dva mišljenja: radikalno — za bušenje i konzervativno — noli me tangere. Ovo poslednje izgleda da je ojačano bezuspešnim sondažnim radovima iz 1899. godine.

Iz godine u godinu broj banjskih posetilaca je rastao, te je tako pitanje kaptaže bilo stalno na dnevnom redu. Stoga je 1905. godine opet pozvan stranac stručnjak Dr. J. Knet iz Karlsbada. Nije mi bio poznat njegov izveštaj, ali mi je — koliko se sećam — profesor pok. Dr. Vlada K. Petković govorio da je Knet predlagao kopanje tunela ispod Crkvenog Brda od toplih izvora u pravcu „Slatine“. On je pretpostavljao da postoji veza između toplih izvora i onih hladnih u „Slatini“. Svi znamo da u tom pravcu nije ništa rađeno. Knet je istovremeno samo prekaptirao topli izvor kod kupatila. Raspadnuti površni serpentin je dletom obio, došao do čvrste stene i u beton uhvatio izvor. Ali je još uvek voda suviše površno bila uhvaćena. To najbolje ilustruje incident, koji se desio 1910. godine inžinjeru Matiću prilikom polaganja odovodnih cevi ispred starog kupatila i izvora. Kopanjem rova za cevi drenirana je i terenska i mineralna voda, te su mu lule za piće mineralne vode presušile. On je odmah rov nabio smonicom i zatrpao i mineralna voda je na lule potekla nanovo.

Od toga vremena pa do poslednjih ratova kao i za vreme ratova nije ništa na kaptaži toplih izvora rađeno. Tek po ratu godine 1919—20 učinjen je od strane tadašnje banjske uprave jedan neuspeo pokušaj sa kopanjem bunara ispod puta, koji vodi od sanatorijuma „Sveti Đorđe“ ka vili „Topličanka“. Ne znam, kojim povodom uprava banjska je 1923. godine raskopala jednu dosta površnu serpentinsku stenu na jugozapadnoj strani kupatila, pokazalo se da iz pukotine u podnožju stene iz vire topla mineralna voda. I ako stoji u vezi sa izvorom toplog kupatila, ona je kaptirana, napravljen paviljon za piće vode.

Nekadasnji izgled izvora lekovite vode u Vrnjackoj Banji

Odmah je otvoren zamašan kredit i obrazovana komisija (prof. Vlada Mitrović, prof. Dr Vlada K. Petković i prof. Ščerbakov), pod čijim rukovođenjem su produženi radovi.. Komisija se odlučila za otkrivanje terena. Skidan je nanos do same stene, praćene su pukotine i vodonosne žice veći izdanci su u steni kaptirani, a manji kao, pukotine, kroz koje je izlazila ugljena kiselina zatvarani betonom. Preko svega otkrivenog terena došao je sloj ilovače i betona kao opterećenje — surcharge. Tako su postali mnogi jači i slabiji izvori, ali su definitivno ostali: Rimski izvor izvor starog kupatila i izvori br. 26, 8 i 7, koji i danas postoje u podzemnoj galeriji, samo su suvi..
Interesantno je, da je prilikom otkopavanja izvora u starom „Kursalonu“ odnosno drvenom paviljonu podignutom 1892. godine, nađeno i izvađeno kaptažno tučano zvono, debljine deset milimetara čiji su zidovi, i ako tako debeli, bili potpuno mineralnom vodom razjedeni i progriženi. Sam način kaptaže toga izvora pomoću toga zvona bio je prilično naivan.

Kako se prilikom otkrivanja terena nije mogla pratiti i otkriti svaka i najmanja pukotinica kroz koju bi mogli izlaziti gasovi — a i prostor je bio i suviše veliki — to je komisija donela zaključak: da se podizanjem nivoa slatke, podzemne vode u reonu izvora dopune ti betonski radovi, i takvim vodenim opterećenjem zapuše te neotkrivene, nezabetonirane pukotine i siprimiraju eventualni „divlji“ izdanci mineralne vode. U stvari tu je izvršena kombinacija dva načina kaptaže. U tom cilju rešeno je da se nizvodno od linije izvora, na nepropustnom škriljcu napravi baražni zid, koji bi podigao nivo terenske vode, a u vezi sa tim nivoom da se odrede optimalne kote oticanja za svaki kaptirani izvor, kako bi se uspostavila ravnoteža pritisaka jedne i druge vode. Čak je zbog toga uveden kanalizacioni separacioni sistem u banji i prva mreža kanalizacionih cevi položena vrlo plitko, da se ne bi drenirala podzemna voda. Još u toku kaptažnih radova 1925. i 1926. god. napravljen je baražni zid na desnoj obali reke i ispod izvora, a docnije 1927-28 god. produžen i ispod reke i na njenoj levoj obali. Istovremeno je napravljen drenažni kanal od vile „Kosovo“, kroz park, do izvora, kojim se imala dovoditi voda u reon izvora.

Na žalost, kako se komisija bila razišla, optimalne kote uopšte nisu bile određene ni od te, ni od koje druge komisije, te ni kaptažni radovi iz toga vremena nisu prema predviđenom planu bili definitivno završeni.

Da li je to bio uzrok ili nešto drugo, tek mineralni izvori su opet počeli postupno da slabe. U početku su davali oko sedam do osam litara u sekundi, pa su u avgustu 1931. godine spali na ukupno 2.800 grama sekundnih.

To je već bilo dovoljno za uzbunu. 1932. godine obrazovana je komisija, u koju je pored naših stručnjaka pozvan i profesor Kampe iz Karlovih Vari. Komisija je predložila bušenje i to je usvojeno i dato na licitaciji u rad jednoj Nemačkoj firmi.
Prva sonda je postavljena između starog izvora br. 8 i novog kupatila. Počelo se sa prečiikom od 345 milimetara a završilo sa 145 milimetara. Išlo se u dubinu 150,35 metara, do desetog metra kroz površinski sloj od nanosa i aluvijuma, a odatle do tridesetog metra kroz sloj gline, odakle počinje dolomit i serpentin sa puno vodonosnih pukotina. Kad se zašlo u kristalasti škriljac, prestalo se sa bušenjem na sto pedeset metara. Kroz tu sondu dobila se znatna količina vode. U samom početku čak i 18 litara u sekundi, ali po stabilizaciji sonde se količina znatno smanjila.

Temperatura vode odgovarala je temperaturi starih izvora br. 8 i staroga kupatila.

Sonda II postavljena je na jugoistočnom uglu kupatila. Počelo se sa prečnikom 435 milimetara a završilo sa 175 milimetara. I tu se naišlo na istovetne geološke slojeve, samo na nešto većoj dubini, pošto je sonda postavljena nešto dalje na sever od sonde I. Samo se u početku pre glinastog sloja naišlo na jedan inklav dolomita. Prestalo se sa bušenjem na 250 metara. I ta je sonda dala u početku veliku količinu mineralne vode, koja se po stabilizaciji sonde znatno smanjila. Temperatura vode kao na sondi I u početku, ali se docnije počela smanjivati. Obe sonde su imale zadovoljavajuću količinu ugljene kiseline.

Sonda III postavljena je severno od kupatila za nekoliko metara, bliže reci i skoro u istoj osovini kao sonda I. Počelo se sa prečnikom 435 milimetara a završilo sa 175 milimetara. Do 96.5 metara išlo se kroz glince i laporce, a odatle do 155 metara kroz dolomit i serpentin, zašlo se u kristalaste škriljce i sonda se završila sa 156 metara. I ova sonda dala je mineralnu vodu, ali nije imala dovoljno potiska da se popne na površinu, te je napuštena kao praktično neupotrebljiva.

Sonda IV postavljena je južno ispred sredine kupatila i iznad linije starih izvora. Počelo se sa prečnikom od 203 milimetra a završilo sa 90. Odmah se naišlo na serpentin, a od 97. metra na serpentin izmešan sa škriljcem, dok se na 116. metru nije ušlo u škriljac. Prestalo se sa bušenjem na 122.80 metara. Praktično sonda nije dala rezultat, bila je suva.

Sonda V postavljena je severoistočno od kupatila, prema vili „Zrak“. Počelo se sa prečnikom 440 milimetara a završilo sa 165. Kao i kod sonde II naišlo se na istovetne slojeve. Dolomit sa serpentinom sa puno vodonosnih pukotina počeo je od 73.50 metara, pa se protezao sve do 224.80 metara prekinut na dva mesta tankim inklavama kristalastog škriljca. Na kompaktni sloj škriljca naišlo se tek na 225. metru, kao što je gore rečeno i sonda je završena na 300 metara„ Interesantno je da se i u tom škriljcu naišlo na slabije ali vodonosne žice.

Sonda V je davala u početku znatne količine vode, i do 20 sekundnih litara sa nešto većom temperaturom — 37.7 S. Po stabilizaciji količina vode se smanjila, ali je neko vreme bilo nedovoljno mehurića slobodne ugljene kiseline u vodi te sonde. To je sad popravljeno, a i temperatura je svedena na onu, koju su imale sonda I i II.

Izgledalo bi da su tim kaptažni radovi završeni. Ali tek sad nastaje najdelikatniji deo radova. Slatka voda, što god je širi prečnik cevi, kroz koju se vodi, lakše teče, jer ima manji otvor. Za gasne mineralne vode taj zakon ne vredi. U ovom slučaju, da bi se dobio maksimum kvalitativno i kvantitativno, potrebno je kroz sonde spustiti prema ovoj vodi otporne cevi određenoga, takozvanoga optimalnoga prečnika. Taj se prečnik ne da teorijski sračunati, već se mora probama ustanoviti. Ako bi se uzela cev uža od optimalne, dobila bi se kvalitativno dobra voda, pa čak i na nešto većoj visini, ali manje nego što ta sonda može da da. Spusti li se u sondu, da bi se mineralna voda izvela, cev optimalnoga preseka dobiće se kvalitativno dobra voda i maksimalna količina. Spusti li se još šira cev, voda će se osloboditi pritiska, gasovi će se iz vode osloboditi i sredinom vodenoga stuba izaći napolje a u cevi će ostati čista voda, sad specifično teža od mineralne i teško će se u cevi kretati naviše ili će čak i prestati da teče. Takva voda neće imati gasova odnosno ugljene kiseline. Ovde gasovi, tako reći, nose mineralnu vodu, samo se mešavina gasa i vode mora sačuvati. To je bio uzrok za incident na sondi I, kad je bila prestala da teče, a i na sondi V, kad se smanjila količina ugljene kiseline.

Izvesni koraci su već preduzeti, da se taj završni deo radova privede kraju. Želeti je samo da se uradi najbolje.

Hladni izvori u Vrnjačkoj Banji

Mnogi danjašnji posetioci, koji odlaze na hladne mineralne izvore „Snežnika“, koji su kaptirani posle rata, ili na „Slatinu“ kaptiranu pre godinu-dve dana, i ne slute da su izvori Vrnjačke hladne mineralne vode postojali još mnogo ranije i da se ona i onda — istina u mnogo manjoj meri upotrebljavala za piće i lečenje.
Iz izveštaja V. Žigmundija vidi se: da sem toplih izvora a pored njih i duž gorskog potoka, koji kroz banju teče a isto tako i pored Lipovačke reke ima bezbroj izvora i izvorčića, iz kojih izlazi ugljena kiselina, ali im je temperatura mala, što se mešaju s potočkom vodom. Ali u to vreme je obraćena pažnja samo na hladnu mineralnu vodu na levoj obali Vrnjačke reke, preko puta ondašnjih izvora tople mineralne vode.Dr. Ilija Jovanović u svom izveštaju 1883. godine predlaže da se hladna kisela voda uredi. I zaista to je i urađeno pa je čak i kupatilo sa hladnom mineralnom vodom bilo podignuto ispod izvora, To je kupatilo docnije porušeno a na izvoru je nameštena pumpa, odakle se dugo vremena pila hladna mineralna voda. Najzad je i pumpa zajedno sa izvorom uništena.

Za vreme rata 1917. godine u rečnom koritu, na mestu sadašnjih izvora „Snežnik“ pojavila se žica hladne mineralne vode. Mića Strugarević čija je kuća tu preko reke, namestio je te godine na tome mestu lupnju, koja je ostala tu sve do svršetka rata. Odmah po ratu taj izvor je kaptiran — istina dosta plitko — i dat mu je naziv „Snežnik I“ i „Snežnik II“. Prilikom regulacije reke otkriveni su bunari nazvani „Snežnik III“. Prošle godine ti su izvori prekaptirani, kojom je prilikom pronađen „Snežnik IV“.
Sem toga 1924-25 i 1926 godine iskopano je u eksplorativne svrhe više bunara u „Slatini“ i „Simićevom čairu“, od kojih je jedan pored staklare i kaptiran, ali se pokazalo da u vodi ima organskih materija, te je zatvoren.

Godine 1928. napravljen je izvestan broj sondi u „Slatini“, pored već postojećeg bunara kod „Terapije“ i svaka sonda je dala mineralnu vodu sa vrlo mnogo ugljene kiseline. Najzad je tu pretprošle godine kaptiran jedan izvor i uređen za piće. Voda mu je nešto hladnija od „Snežnika“ a ima skoro dva puta više ugljene kiseline, a nešto više i gvožđa. U dolini Lipovačke reke, na imanju Slavka Topličića, iskopan je 1937. godine bunar i nađena hladna mineralna voda još u rečnom nanosu sa 0.80 % ugljene kiseline. Šteta je što se nije došlo do čvrste podloge, već je rad prekinut. Prošle godine je otkrivena hladna mineralna voda na imanju Bate Jovanovića pored već postojećeg bunara. Svi ti bunara i izvori, izuzev „Snežnika“ daju manju količinu vode, ali je u svakom slučaju u interesu razvića banje da se svaki izvor kaptira i preda bolesnicima i lekarima na upotrebu.

Autor: Dr. Milovan Petković 1939.godine

Literatura:
Pavle Mutavdžić: O Banji Vrnjačkoj,
Dr.Đoka P.Jovanović: Vrnjačka Banja,
Maurice Perrin et Paul Mathieu : Les eaih minerales,
Heinrich Kionka : Untersuchung und Wertbestimmung von Mineralwasern und Mineralquellen.

Vrnjačka Banja – kulturni život i spomenici kulture

Raznovrsne kulturne manifestacije koje se u Vrnjačkoj Banji odvijaju tokom cele godine nadovezuju se na bogato kulturno-istorijsko nasleđe.
Budući da je kulturno središte regiona, Vrnjačka Banja raspolaže svim objektima neophodnim za organizovanje kulturnih aktivnosti.
Centralni objekat je Kulturni centar, koji obuhvata bioskopsko-pozorišnu dvoranu, Zamak kulture sa galerijskim i muzejskim prostorom i Amfiteatar sa 1500 sedišta.

Navešćemo samo neke od značajnih kulturnih manifestacija koje obogaćuju kulturni život Vrnjačke Banje i koje su postale tradicionalne:

• Međunarodni festival klasične muzike, u okviru koga se osim koncerata odvijaju i pedagoški programi – kursevi violine i kamerne muzike
• Festival likovnog stvaralaštva, koji uključuje bogat program sa čitavim nizom izložbi i rasprava na temu likovne umetnosti
• Književno leto, sa sadržajnim i raznovrsnim programom promocija knjiga i tribina, gde čitaoci neposredno mogu da upoznaju i razgovaraju sa renomiranim književnim stvaraocima
• Festival filmskog scenarija, koji se tradicionalno već 30 godina održava u avgustu na Letnjoj pozornici, koji dodeljuje veoma prestižnu nagradu piscima scenarija i u okviru koga se održava izuzetno kvalitetan i posećen Simpozijum o filmskom scenariju
• Međunarodni Karneval u Vrnjačkoj Banji, jedinstvena manifestacija smeštena u sedam dana tokom meseca jula, čiji je centralni događaj velika međunarodna karnevalska povorka sa kostimiranim gostima iz celog sveta i ukupnim brojem učesnika koji nadmašuje nekoliko hiljada.

Zamak Belimarković

Zamak Belimarković u Vrnjačkoj Banji

Nezaobilazno mesto svake turističke posete Vrnjačkoj Banji jeste čuveni Zamak Belimarković, nekadašnji letnjikovac generala Jovana Belimarkovića, kraljevog namesnika.
Sagrađen je u samom gradu, na padini iznad toplog izvora, u periodu između 1888-1894. godine. Posle rata Zamak je proglašen kulturnim dobrom od izuzetnog značaja za Srbiju i danas je u njemu smešten Zavičajni muzej sa vrednom arheološkom, etnografskom, istorijskom, prirodnjačkom i umetničkom zbirkom.

Hram rođenja presvete Bogorodice

Hram presvete bogorodice u Vrnjačkoj Banji

Na kulturnoj mapi Vrnjačke Banje, značajno mesto zauzima i Hram rodjenja presvete Bogorodice, koji je 1834. godine podigao protojerej Hadži Jeftimije Popović.

Hram je posvećen rodjenju presvete Bogorodice, a taj veličanstven dogadjaj prikazan je na mozaiku iznad ulaznih vrata Hrama.

Turistička ponuda Vrnjačke Banje uključuje i obilazak njene okoline, jer se u ovom kraju nalaze značajni kulturno-istorijski spomenici i srednjevekovni centri duhovnosti srpskog naroda.

Manastiri u okolini Vrnjacke Banje

Tako je manastir Žiča na 32km od Vrnjačke Banje,

manastir Ljubostinja na 16km,

a do manastira Studenice treba putovati 80km.

Crkva Lazarica takodje se nalazi u ovoj regiji, 38km od Vrnjačke Banje.

Još niste bili u Vrnjačkoj Banji? Pa šta čekate?

Šalimo se naravno, sigurno da ako još niste posetili Vrnjačku Banju, prvo što bi ste voleli da vidite su:

Slike iz Vrnjačke Banje

Pogledajte galeriju slika Vrnjačke Banje, pa odlučite sami, da li propuštate nešto.

Slike Vrnjačke Banje: zgrada banje

Vrnjačka Banja Vas čeka. Vidimo se?